Један поглед на свет

ПРОТИВ ДОЛАРСКОГ МАНИФЕСТА ЛИХВАРСКЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ
Боље плуг него дуг

Пише: Драгош Калајић

Осетио сам сажаљење гледајући Јанеза Земљарича, потпредседника СИВ-а, како за говорницом оба већа Скупштине Југославије паћенички брише зној лица свог, док свету објављује истину немоћи Југославије да и са идеалним извозним резултатима — извршава дужничке обавезе. Дакле, нужно је променити динамику и начине враћања дугова те је обећао да ће СИВ, почетком септембра, донети предлоге мера за дугорочнију и повољнију „консолидацију наших обавеза”. Јасно: није битно како ће Скупштина прихватити већ да ли ће повериоци одобрити такве мере.
Моје сажаљење почива и на подозрењу да недостаје борбена спремност за преговоре са главним повериоцима, дакле са жрецима лихварске интернационале. Историјат досадашњих преговора уверава ме да су југословенски представници потцењивали димензије силе противника и прецењивали његову снагу. А управо су тачне процене димензија силе и снаге непријатеља један од битних предуслова за стварање успешне стратегије сваке те и економске борбе.
Битна димензија силе лихварске интернационале је њена идеологија јер је задуживање само техничко средство остваривања идеолошких циљева. Међутим, да би се проникнуло у ту идеологију, неопходно је прочитати и схватити основни Манифест лихварске интернационале, те главне метастазе наднационалног капитализма — објављен на новчаници од једног долара, он проповеда „нови светски поредак” под влашћу „изабране” класе наднационалног капитализма, служећи се, углавном, масонским симболима.

„Нови светски поредак”

Створена по замисли теозофа Сергеја Макроновског (алиас Никола Константин Керич) а по налогу потпредседника САД, масона Хенрија Валаса, новчаница од једног долара садржи у левој половини приказ „новог светског поретка”, у облику масонске, заравњене, пирамиде којом влада издвојени врх, означен симболом масонског божанства, „Великог Архитекте Универзума”. Тиме је јасно наглашено на ког бога се односи девиза са средишта доларске новчанице: „Ми верујемо у Бога.” Сама за себе, заравњена пирамида, састављена од тринаест низова цигала — где свака цигла означава поједини народ или државу те њену монету — симболише непотпуност човечанства без свевлашћа „врха”. Изнад симбола владајућег „врха”, троугаоног ока „Великог Архитекте Универзума”, стоји латински натпис, виргилијевског порекла, од тринаест слова — „Annuitcoeptis” — који јасно истиче да је „изабрана” класа предодређена да влада светом. То свевлашће потврђује и енглески натпис, при дну „TheGreatSeal”(„Велики печат”), који по низу традиција симболише припадност добара и роба те услуга и радних енергија поседницима „Печата”. Изложено значење пирамиде подвлачи и други виргилијевски мото: „Novusordoseclorum”, дакле „Нови светски поредак”.
На десној половини новчанице „амерички” орао носи штит са тринаест пруга. У својој десној канџи орао држи гранчицу багрема са тринаест листова и тринаест пупољака. Багрем је свето дрво масонерије коjе покрива гроб Хирама, њеног легендарног оснивача, те симболише трајност масонске традиције и организације, поседовање тајних знања и моћи ускрснућа или бесмртности. Стреле симболишу знање и одговарајуће моћи кроћења или усмрћивања непријатеља, односно побуњених поданика, те стога, идеално, свака од тринаест стрела прети једном од тринаест низова цигала пирамиде покореног човечанства. У вишем смислу, стреле симболишу напредовање ка путу остварења врховног циља „новог светског поретка”. Куда води тај пут?

„Из Мноштва — Једно”

По масонској доктрини судбине света — преузетој од древних материјалистичких традиција — у почетку света постојало је само „Једно” које се потом распало и још се распада у „Мноштво” различитих бића, ствари и појава, облика и имена, врста и категорија. Дакле, идеални циљ је уништити „Мноштво”, потрти богатство људских разлика, култура и традиција, како би се обновило првобитно „Једно”. Отуда орао држи у кљуну траку са латинском девизом, од тринаест слова: „EPluribusUnum” („Из Мноштва — Једно”). У ужем смислу тринаест је број ступњева развоја енергија и преображаја човека. У ширем смислу, тринаест симболише непотпуност овог света и његову потребу да буде предвођен издвојеним „врхом” јер ће једино под том надвладом постати целовит и избећи опасности које број тринаест такође симболише.
Изнад орла лебди Давидова звезда, састављена од тринаест масонских петокрака, која је првобитно симболисала „помирење супротности”, „неба” и „земље”. Овде симболише идеал потирања богатства људских различитости и одговарајућих вредности. Није потребно проваљивати у архиве или компјутерске меморије организације наднационалног капитализма да би се уверили у истрајни и програмирани рад на преображају богатства разноврсности „Мноштва” у сиромаштво једнообразности „Једног”: довољно је осврнути се око себе. Првим светским ратом уништене су четири империје које су се опирале експанзији наднационалног капитализма и његове лихварске метастазе. Након Другог светског рата државе су изгубиле битна својства суверенитета, чији су бедни остаци све угроженији. У току је процес ништења последњих залиха самобитности народа и култура.
На свим тачкама „Једно” се остварује као наказна карикатура древне идеје: свет је обједињен мрежама лихварске експлоатације и наднационалних компанија. Људи свуда пију исте бућкурише; ждеру исту „брзу храну” звану „смеће” (junk-food); носе исте униформе по диктату сезонских мода или продаваца фармерица; слушају исту, хибридну, рок музику у коју се утапају јалови остаци народних мелоса; станују у једнообразним блоковима-спаваоницама „интернационалног стила”... И, упркос бројности ТВ-канала, гледају свуда исти или сличан програм затупљивања и кретенизације, допуну „усмереног образовања” које, уместо слободних личности и самобитних народа, ствара идиоте и безобличне масе послушника.

Велики педерски блеф

Техника овладавања светом посредством задуживања почива на систему који је вешто осмислио најзначајнији економиста XX столећа, Џон Мејнард Кејнз (1883-1946): „Инфлација стимулише привреду, дугови повећавају производњу.” Дакле, прекомерним емисијама новца вештачки се повећава куповна моћ потрошача а њихова повећана потражња изазива повећање производње и пораст благостања. Кејнзијев систем је успешно функционисао све док се долар — наметнут свету милом или силом — није потпуно откачио, прво од златне а потом од сваке подлоге, почетком седамдесетих.
Декретом председника Џонсона, од 19. марта 1968. године — званично је признато да су долари парчићи папира који носе ознаке празних обећања исплате. Са тим папирићима њихови произвођачи и трговци дуговима добијају добра, услуге и рад човечанства, принуђени да се повинују том великом блефу.
Како су се лидери „педерске власти”, у епохи „врхунског благостања”, шездесетих година, хвалили да за такве благодати свет треба да захвали Кејнзијевом хомосексуалном мозгу — слободан сам да ту узрочну везу сада изведем до краја. Кејнзијев систем и доларска хегемонија су противприродни као што је и сваки педерски однос неприродан јер у њему партнери не стварају неку нову вредност или врсту љубави већ само патетично имитирају природни однос између мушкарца и жене.
Експерти који знају да је читав светски финансијски систем доларске и лихварске експлоатације велики блеф — углавном се праве луди, застрашени неизвесношћу оног „после” катастрофе, молећи се неком богу, или „Великом Архитекти Универзума”, да још одложи час истине и плаћање цеха опсена. Час истине је можда ближи него него што се мисли. Говори Жерар ле Ру, чувени банкар и духовни вођа знатног дела швајцарског банкарства, кога дневник LaSuissa представља и својством доказаног пророка: „Било шта да се деси — светски финансијски систем је пропао. Он плови попут балона на води. Довољан је један мали убод иглом — и са њиме је свршено. Ја једино не знам колико још времена треба до катастрофе.”

Нема више расположивих трикова

Пред очима ми је најсвежији, шестомесечни, извештај експерата Светске банке о стању светске економије, упућен извршним директорима интернационалних финансијских установа. Стање: алармантно. Прогноза непосредне будућности: рецесија. Иначе, највећи дужник је хронично дефицитарни буџет САД: пар стотина милијарди долара, са тенденцијом да кроз неколико година досегне хиљаду милијарди. Само захваљујући добровољним жртвама Јапана и Западне Немачке, чије државне банке изравно или посредно помажу долар откупљујући његове масе — долар некако плива а развијени свет се спасава новог таласа инфлације. Ако тај талас дође, неће га моћи пратити пораст цена сировина, као у кризама 1971-73. и 1977-78. Дакле, јасно је да земље Трећег света немају могућности ни да редовно „сервисирају” дугове а камоли да отплаћују главнице. Све је актуелније опажање Фрица Лојтвилера, директора Националне банке и председника Банке за међународна поравнања у Базелу, изречено „далеке” 1984. године: „Ми још не знамо ни како да се ухватимо укоштац са тим проблемом (задужености). Нема финансијских трикова који би га могли решити. Није реч о томе да ли ће и када ће ти дугови бити враћени. Неће бити враћени! Не знам како би то било могуће. Разговарајмо само о сервисирању дугова. Уосталом, то је једино што банке желе. Банке не желе да безусловно добију новац назад. Шта би са њиме учиниле!”
Заиста, шта би учиниле са тим хиљадама милијарди парчића папира? Да их продају отпаду?

„Боље рат него пакт”

Дакле, стање света је идеално за борбени наступ Југославије против лихварске интернационале од које ваља тражити бар сервисирање дугова до 10 одсто извозних резултата. Одлично оружје је поменута „игла”, у облику претње стечајем, јер га римско, интернационално и морално право допуштају сваком човеку, предузећу те и држави. Озбиљност претње почива на историјској репутацији југословенских народа као успршених мајстора-квариша, доказаних 1914, 1941, 1948. Ако се нисмо бојали милионске, Хитлерове, солдатеске — зашто би се бојали шачице преплашених лихвара? Зар су милиони наших ближњих изгинули да би њихови потомци постали лихварско робље?
Јасно је да борбени наступ ваља пратити радикалном привредном реформом која ће мобилисати затомљене стваралачке енергије — од „мале привреде” до научно-истраживачких фронтова — и подстаћи инвестициони интерес иностраног предузетништва. Постоје само два основна начина да се дође до капитала неопходног за развој и репродукцију привреде: задуживањем код лихвара или међународном привредном сарадњом. Други начин је неупоредиво повољнији јер инострани пословни партнер, осим свог капитала, доноси и своје идеје, тржишта, узорне разине квалитета рада те надасве свој ризик.
Под светлом изложеног, јасно је да се реформи привреде опиру не само незнања, неспособности и привилегије — већ и нова „пета колона” домаћих плаћеника лихварске интернационале. Наиме, са становишта лихварске интернационале постоји нешто много горе од неспособности дужника да сервисира или враћа дугове: то је стање раздужености и одбијање суверене државе да се задужује. Само радикалном привредном реформом можемо скинути тог наказног паразита за грбаче. <

(Дуга, Београд, август 1987)