Претрес

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ПРЕД ИЗЛАЗАК ЊЕГОВОГ НОВОГ РОМАНА „СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА”
Мала карика у ланцу предања

Да ли је очајно урађена операција канцера у београдском Клиничком центру била покушај ликвидације? Којим својим прецима Калајић „свакодневно враћа дугове”? Зашто српска економија треба да следи пример Словеније? Да ли је, после Русије, ред на Србију да устане? Зашто патриотска Србија не ствара свој систем вредности?

И Ви сте у групи врхунских националних интелектуалаца — некада „морално-политички неподобних” а данас „политички некоректних” — којима је, пре неколико година, у распону од свега месец дана, откривен рак грла. Да ли је то случајност, облик специјалног рата или нови модел „денацификације”?
Мислим да је у мом и у случају Моме Капора било кобно што смо се нашли на местима где су атлантски бомбардери изручили тоне радиоактивних бомби, 1995. године, када су САД, према речима француског генерала Галоа, „повеле и атомски рат против Европе”.

Прича се да је операција канцера у Београду, која је претходила Вашем одласку у Италију, запањујућа по немарности, више личила на покушај „тихе ликвидације”?
Ни девет месеци након операције, у београдском Клиничком центру нико није уочио, приликом контрола и прегледа снимака радиорезонанцом, да је њихов главни хирург оставио пола иначе малог тумора да се развија и буја, премда ми је самоуверено тврдио како је одстранио више него што треба. Кад је конзилијум миланске болнице „Хуманитас” прегледао београдске снимке, један лекар ми је пришао и отворено рекао: „Ја Вас знам с телевизије, кад сте бранили српску ствар. Претпостављам да сте у Вашој земљи познатији: мени ово личи на покушај елегантне ликвидације.” Хтео је да о томе обавести међународну асоцијацију, али сам га једва одвратио, како бих заташкао српску бруку.

Упркос најтежим искушењима кроз која лично пролазите, делујете чило, оптимистично и борбено, насупрот општој и неоснованој малодушности” коју уочавате у Београду. Где су корени таквог Вашег става према животу и смрти, самом себи и отаџбини?
Не бојим се смрти јер ја не живим за себе већ за свој народ и праве Европљане. Ја сам само мала карика у дугом ланцу традиције. Имам срећу да ми поглед, следећи мајчину лозу, сеже до XVII века, до прапретка грофа Ивана Јанковића, иначе рођеног брата епски опеваног женољупца Стојана, који је у време последње турске опсаде Беча подигао устанак Срба везавши тако за Крајину преко сто хиљада турских војника. Да су и они били пред Бечом — нико више турску силу не би могао задржати и Европа би постала исламска. Ето, мени снага долази и од Ивана, коме свакодневно враћам дугове те ћу и обимну студију о потреби радикалног преображаја Европске уније, коју сад пишем за италијанског издавача, њему посветити.

И даље полажете велике наде у Србију, сматрајући српску борбу деведесетих авангардом у широком покрету усправљања европског човека. Видите ли Ви доиста на српској политичкој и културној сцени снаге способне да одговоре на такве изазове епохе?
Захваљујући рату и извесној истакнутости, стекао сам широк увид у нашу истинску али вазда пострањену елиту, овде, као и у расејању. Био бих у стању да сада, одмах, саставим бар три владе способне да у року од највише две године препороде Србију, под условом одбацивања наметнутог система уништавања привреде, задуживања и распродаје за будзашто, те усвајања немачког модела, који подразумева ослањање на сопствене снаге, заштиту сопствене производње, покретање великих јавних радова и привилеговање интереса заједнице а не похлепе појединаца. Узорне примере пружа и Словенија, која је једина добро прошла јер је све савете или налоге Међународног монетарног фонда бацала у смеће.

Ако бисте сутра у таквој влади постали министар културе, шта би чинило окосницу Вашег програма?
Прво бих Београд претворио у центар великог ослобађања и контраофанзиве европске филмске и видео производње, нудећи свету све, од лаких комедија и срцецепатељних мелодрама до ремек-дела оних који су данас свуда у Европи онемогућавани јер су „политички некоректни”. Тако стеченим средствима финансирао бих остало, велики покрет културног уздизања становника Србије које окупатори, уништењем система образовања и посредством ТВ-кретенизовања, припремају за ново потурчавање, у оквиру Европске уније.

Један посланик руске Думе недавно је за говорницом читао изводе из Ваше књиге Русије устаје. Да ли је и то један од бројних знакова који потврђују тачност Вашег наслова?
Да, али сад долази на ред Србија да устаје. А у Србији  је ту књигу могуће наћи само у књижари код издавача, на Тргу Николе Пашића број 9.

Ваш роман Последњи Европљани, одлично примљен код читалачке публике, владајућа књижевна критика је прећутала. Шта можемо очекивати од Вашег новог романа, Српска деца царства,који је, како чујемо, предат српском издавачу?
То је роман-смотра састава српског народа и сврхе његове историјске мисије, тајне средишњег положаја Београда на мапи света и смисла борбе с оне стране Дрине... Иначе, ако Вас то може утешити, књига Последњи Европљани овенчана је прошле године наградом Савеза писаца Русије као најбољи страни роман.

Какво је Ваше мишљење о књижевним наградама у Србији, посебно о НИН-овој награди за роман године, кажу најважнијој код нас?
Не бих ја мењао ни једну једину страницу чак ни дневника који Драган Јовановић редовно објављује управо на страницама НИН-а за скоро све романе који су ту годинама награђивани. То је психопатолошки разумљива појава, јер дотични жири, по правилу, бива састављан од интелектуалних и моралних кепеца, што завидљиво мрзе све више од себе, обузети сасвим основаним, провинцијским комплексом инфериорности спрам „великог света” који уопште не познају. Но, право питање је зашто патриотска Србија не ствара свој систем вредности, премда за то постоје моћни критички умови, попут Небојше Васовића.

Ваши опоненти су Вам приписивали различите квалификације и етикете а веома често била је коришћена она „салонски фашиста”. С обзиром да је Ваша друга супруга римска грофица, примећују злуради булеварски листови, сад је у тој етикети остала само реч „салонски”. Коментар?
Ту етикету је произвео Зоран Ђинђић, за потребе једног памфлета против мене, од Црњанског укравши, преиначивши и обесмисливши израз „салонски комунисти”. Комунистима доиста није место у салонима већ у фабрикама, али салони су природни амбијент фашиста. Најистакнутији „фашисти” европске културе били су шампиони најбољих салона, од Д’Анунција и Паунда, преко Дрије ла Рошела и Монтерлана, до Јингера и Црњанског. Како признаје најславнија феминисткиња а потврђује Ерика Џонг, „жене обожавају фашисте”. Ево и сад, седом и на прагу старости, од монденског шеталишта Гштада до пријема у римским салонима принчева Русполи или Колона, наметљиво ми се нуде згодне и много млађе, наочиглед поменуте супруге, такође младе и лепе. Наравно, добро знам да то није последица неке фасцинације мноме, већ огромне несташице мушкараца, који масовно дезертирају међу педере. <

Маја Радонић
(Ово је интегрална верзија интервјуа објављеног у дневном листу Курир, Београд, 2005. Опрема ове верзије: Уредништво www.dragoskalajic.com)