ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
Са Начертанијем на прагу XXI века

Начертаније је темељни и најдалекосежнији плод српске државотворне мисли новог доба, те својеврсно огледало одговарајуће повести политичких назора и идеолошких покрета или преокрета. Оно одражава разноврсне па и супротстављене погледе својих тумача и просудитеља, поштовалаца и противника. Повест критичких односа спрам Начертанија обележавају две основне запитаности: о размерама ауторства Илије Гарашанина и о геополитичкој природи државе коју је идеално имао у виду.
Прва запитаност почива на поредбама Начертанија са претходећим Планом Франтишека Заха, државног службеника Кнежевине Србије. Нема никакве сумње да је већи део тог Плана Гарашанин усвојио и унео у Начертаније, често уз незнатне стилске измене. Оне друге разлике, крупније измене, цензуре и допуне осведочавају особени политички светоназор Илије Гарашанина, у знаку прагматизма и реализма. Један пример је довољан. У Заховом Плану читамо:
„Движење и таласање међу Славенима почело је већ, и заиста ће кроз столећа трајати. Сербија дакле треба да ово движење, а и ролу или задатак, кои ће она у том движењу за извршење имати, врло добро позна. Ако дакле Сербија добро пројеса шта је она сад? у каквом се положају наоди? и какви њу народи окружавају? — то се мора уверити о томе, да је она још мала, да у овом стању заостати не сме, и да она само у сојузу са осталим јужним Славенима у свету овом будућност и задатак за изпуњење имати може и има. Из овог познања проистиче као основна черта и темељ српске политике, да она мора бити јужнославенска.”
Наведени део, након Гарашанинове редакције, у Начертанију гласи:
„Движеније и таласање међу Славенима почело је већ и заиста никад престати неће. Србија мора ово движеније а и ролу или задатак, који ће она у том движенију за извршење имати, врло добро упознати. Ако Србија добро пројесапи шта је она сад? у каквом се положенију налази? и какви њу народи окружавају? то се она мора уверити о томе, да је још тако мала, да у овом стању остати не сме, и да она само у сојузу са осталим окружавајућим је народима за постићи своју будућност свој задатак имати мора. Из овог познавања проистиче черта и темељ српске политике, да се она не ограничава на садашње њене границе, но да тежи себи приљубити све народе српске који ју окружавају.”
Разликама стилске природе припада замена Захове процене да ће „движеније и таласање” међу Словенима „кроз столећа трајати” синтагмом: „никад престати неће”. За наше разматрање неупоредиво су значајније разлике политичке природе. Уместо Заховог упућивања на „сојуз са осталим јужним Славенима”, Начертаније отвара могућности за савезе и са другим, суседним, несловенским народима. План предлаже да основна црта те темељ српске политике буду „јужнославенски” док Начертаније ту перспективу сужава на српску димензију: „приљубити све народе српске који ју (Србију) окружавају”.

Традиција проверава веродостојност

Пред запитаношћу о којој је реч ваља пре свега и изнад свега имати у виду чињеницу — коју су оспораватељи као и браниоци оригиналности Гарашаниновог Начертанија једнако превиђали — да ту није реч о неком књижевном делу већ о политичком или геополитичком пројекту, упућеном кнезу Александру као поверљиви предлог формативних и информативних начела спољне политике Кнежевине Србије. Начелно, творац неког политичког пројекта или чак политичког говора је лишен бриге спрам врлине зване „оригиналност”, какву критика изискује од књижевног или уметничког стваралаштва, у домену европске културе новог доба, где је дело виђено и као израз особености или индивидуалности аутора спрам мноштва. Примерице, у домену модерне естетике, веома често, квантум „оригиналности” неког дела одређује и његову вредност, што изазива и одговарајуће трудове и трке. Такав, естетски критеријум вредности је сасвим несвојствен политичком домену, те стога творци политичких пројеката и стратегија веома често преузимају материјале из других извора и искустава ако их процене подобним за остварење одређених циљева. Начертаније извесно није ни први а ни последњи политички пројекат који садржи туђе материјале, поготову оне које производе подређени службеници, стручњаци или саветници, попут Франтишека Заха.
Питање оригиналности Начертанија имало би смисла само у оквиру једног много ширег и неупоредиво значајнијег. То питање гласи: да ли је Начертаније веродостојни израз српске политичке мисли и одговарајуће традиције? Анализа те поредба основних идеја-водиља и циљева Начертанија са садржајима српске традиције у потпуности потврђују веродостојност тог пројекта, у широком распону његовог спектра, од политичке стратегије до политичке тактике.
Ваља истаћи пре свега и изнад свега да Начертаније садржи трајну српску носталгију за изгубљеним царством и вољу да оно буде обновљено, на основу светости историјског права: „Цар Душан Силни примио је већ грб царства грчког. Долазак Турака прекинуо је ову промену и препречио је овај посао за дуго време но сад, пошто је сила турска сломљена и уништена тако рећи, треба да почне исти онај дух дејствовати, права своја на ново тражити, и прекинути посао на ново наставити... Наша дакле садашњост неће бити без сојуза са прошлошћу, него ће ова чинити једно зависеће, саставно и устројено цело, и зато Српство, његова народност и његов државни живот стоји под заштитом светог права историческог.”
Идеја обнове царства је трајна окосница историјске меморије српског народа и константа српских погледа ка хоризонтима будућности; она је један од основних стожера српског заједништва у успоменама и надама. Органску и наткласну природу тог српског заједништва, кристалисаног и око меморије царства, добро је уочио једном само реторичком запитаношћу Радован Самарџић, предочавајући нам племениташку вертикалу у српској историји: „Срби су, у свом предању, бацили клетву на великаше који су својим међусобицама изазвали слом царства Немањића, али су управо тиме показали да су државу, која је пропала, оним што је било најдубље у њиховом колективном бићу одиста сматрали својом. Да ли се сме претпоставити да Србима, не само у потоњим временима, него и у средњем веку, није била својствена она класна равнодушност, или чак одбојност, према држави коју су истовремено имали западни народи (на првом месту због тога што су се на челу државе западног типа налазили виши сталежи и, најчешће као њени власници, заступали њене интересе и идејну суштину)?”
Из те народне носталгије за царством и жудње за његовом обновом црпели су надахнуће и легитимитет, све одговарајуће замисли и прегнућа прваци духовног, војног или политичког реда, од Арсенија IV Јовановића Шакабенте, Петра I Петровића Његоша и владике Стевана Стратимировића до Димитрија Вујића, Саве Текелије, вожда Карађорђа те кнеза Милоша Обреновића. „Објединитељ Срба” је један од битних атрибута Великог Немање, те је стога увек и свуда сваки значајни српски покрет ка ослобођењу био те остао и покрет ка обједињењу. Сведочи таквом знаку једнакости између ослобођења и уједињења и писмо вожда Карађорђа те Совјета од 16. априла 1806. године, упућено владици Петру I: „Да нам се с војском что се скорије може на помоћ нађете и да такија с леђа отуда на Босну ударите, да дижемо све што се честитим крстом крсти, да устане и Босна и Херцеговина на обшчеје свију Сербаља избавленије, и да побиједимо невјерну нама и цару нашему Босну и да живимо заједно и уједно како што нам Бог заповједа, који је у нас једну исту сербску крв улио и једним нас благочестијем просвјетио, тако да живимо и да будемо једна браћа, једно тјело, једно серце и једна душа и љубезни сограждани.”
У временима о којима је реч идеја обнове српског царства превазишла је и Дунав те обузимала мисли и снове Срба под аустроугарском доминацијом, покрећући и њихове буне. Тада је генерал Симбашен, командант славонско-сремске границе, у извештају надвојводи Карлу, предочавао да ће Срби из Кнежевине Србије, изнуде ли од Порте наследну монархију, односно династију, настојати да обнове Душаново царство.
У историји српске политичке мисли и империјалне идеје, аустријско-турски рат (1788-1790) означио је велику прекретницу: крај надања у помоћ Аустрије на путу ослобађања и окретање нада ка Русији, које садржи и наведено писмо вожда Карађорђа те Совјета владици Петру I. То уздање у помоћ и покровитељство Русије осведочава и пројекат успостављања „Славено-сербског царства”, плод предузетништва владике Петра I, архимандрита Симеона Ивковића и Степана Санковског. По тој замисли, „Славено-сербско царство” би сачињавали, у првом периоду, Црна Гора, Брда, Херцеговина, Бока Которска и Далмација са Дубровником као престоницом. Потом би се, силом одговарајућих услова, том „царству” прикључили Србија и Босна.
Истом поретку предузетништва ка обнови српског царства припада и мисија Ивана Југовића те посланика вожда Карађорђа и Младена Миловановића, упућених код Прозоровског у Јаш ради прибављања руске подршке. Према замисли српских устаника, царство је требало да обухвати Србију, Црну Гору, Стару Србију, Босну и Херцеговину те Србе преко Дунава. И у том, као и у претходним те потоњим случајевима, Русија није могла подржати српске жеље, нити испунити српска очекивања, због вишеструких спољњих и унутрашњих слабости те претњи западних сила и Турске што су око ње већ увелико стезали обруч непријатељства који траје и снажи се све агресивније, до наших дана. Клонећи се превеликих изазова савезу католичко-протестантског Запада и муслиманског Истока против православног света, Русија се залагала за еволуциони и поступни процес ослобађања и стицања државности Србије унутар турске (псеудо)империје. Неопходно је истаћи да српска политичка мисао тада а ни касније углавном није имала разумевања за слабости те одговарајуће опрезности и колебање руске политике у арени света.
Коначна али не и последња сведочанства о живости идеје обнове српског царства пружили су страни посетиоци и званични изасланици код кнеза Милоша. Тако гроф Боа ле Конт извештава свог министра о жељи кнеза Милоша „да обнови старо Српско Царство, што ће рећи да у једну државу сједини оне три области, Србију, Босну и Херцеговину, у којима је народност једног истог племена, који говоре једним истим језиком”.

Једно словенско противуречје

На пољу политичке тактике те смотре расположивих средстава за остварење државотворних циљева, незадовољство спрам руске политике, које исповеда Начертаније — у мери знатно мањој и друге природе спрам оног из Заховог Плана — припада једној карактерној црти српског политичког мишљења. Незадовољан размерама руске подршке и руским покровитељством, уз подстицаје британског конзула Хоџеса и савете Јована Хаџића, Милош је прижељкивао и помоћи западних сила. Хаџићев савет био је аритметички прост: „Боље и сигурније је (имати) што више гаранција.” Ипак, на пољу политике и спољнополитичких односа, такве рачунице су обично неоствариве ако подразумевају збрајање супротстављених сила и одговарајућих гаранција. Друга, Брозова Југославија је изузетак од изложеног правила, плаћен дугорочно погубним уступцима и последицама.
Захов План је обележен великим идеолошким а и стратешким противуречјем између свог (јужно)словенског надахнућа те прегнућа и апсолутног непријатељства спрам не само Аустрије већ и Русије, што ту досеже размере својеврсне и ирационалне русофобије. Зазирући од перспективе деобе европског дела турске (псеудо)империје између Русије и Аустрије — Зах се залагао за испуњавање испражњеног простора државом Јужних Словена, независном спрам обе поменуте силе. За такав државотворни подухват он се уздао у подршке западних сила предлажући, de facto, одговарајућу прозападну и антируску оријентацију српској спољној политици.
У Заховом Плану, као и у Начертанију, нема ни трага помисли или бојазни да би подршка западних сила морала бити у функцији антируске те антиаустријске политике, угрожавајући, у много већој и заправо неподношљивој мери независност жељене државе Јужних Словена. Реч је о мери која суштински обесмишљава словенску природу такве државе, отуђујући је од њене бити и сврставајући је у поредак обруча антируског те последично антисловенског непријатељства Запада. Могуће је претпоставити да је Зах био свестан изложене перспективе, заодевајући је еуфемизмима попут следећег: „Нова јужнословенска, сербска држава подаје Европи све гаранције, да ће она бити врла и крјепка држава, која ће се моћи међ Аустријом и Русијом одржати...”
Осматран са више историјске тачке гледишта, Захов План превазилази задате оквире те поприма значај знака осведочења великог сукоба између геополитичких тежњи западних (са једне) и централноевропских те источноевропских сила (са друге стране). У Заховом Плану се назире, in nuce, „санитарни кордон” који су западне силе, предвођене Сједињеним Америчким Државама — по пројекту британског геополитичара Макиндера — силом Версајског договора створиле од Балтичког до Јадранског мора. Реч је о ланцу прозападних, вазалних или зависних држава који је западним силама, између два светска рата, служио као препрека против а) савеза Немачке и СССР (Русије), б) продора немачких политичких и економских утицаја ка Блиском истоку, геополитичком чворишту света и највећем светском трезору нафте и в) изласка СССР (Русије) из вековног обруча или опсаде ка „топлим морима”, односно ка светским тржиштима.
Неопходно је истаћи да Захов антируски став Начертаније своди у оквире пуке политичке тактике, уз једну битну ограду начелне природе, коју овде ваља навести у целости: „Један сојуз између Србије и Русије био би заиста најприроднији, но да се тај учини од саме Русије зависи, и Србија треба да га прими с раширеним рукама, али свагдар пошто се увјери да Русија свесрдно и искрено предлаже, које ће само онда моћи бити, ако она од досадање своје системе одступи т. ј. ако уздржи да је за природнији сојуз са Србијом, макар малом, него са Аустријом, за коју она Западне Славене и чува. Премда се ја не надам да ће Русија икада хтети Србији искрено се приклонити, ипак нужно је то овде споменути од какве би то ползе за Србију било, и да таково појавленије требало би одма употребити, јер ако је тако много говорено против Русије није то из мрзости чињено колико из нужде на коју нас је сама Русија толиким својим поступцима нагнала.”

Југословенски, великосрпски или српски пројекат?

Друго и значајније поље расправа око Начертанија отвара свака запитаност о геополитичкој природи те размерама државе коју оно идеално има у виду. Скоро по правилу, одговори на такву запитаност осведочавају владајуће политичке назоре и/или политичке склоности просудитеља. У првој, масонској и масонизованој Југославији, саобразно њеној државној доктрини, убедљиво су преовладавала (бројношћу) мњења која су Начертанију приписивала значење и значај својеврсне авангарде југословенске идеје. У другој Југославији, такође саобразно одговарајућој идеологији, преовладавала је склоност да се Начертанију припишу великосрпске и хегемонске амбиције крупне буржоазије. Узгред речено, овај последњи (реторички?) додатак у оцрњивању Начертанија је нарочито неоснован, јер у времену из којег оно потиче није постојала иоле развијена а камоли политички организована грађанска класа, па ни одговарајућа класна свест, у либералном или марксистичком смислу тих појмова. Одлучно контра-револуционарни став творца Начертанија те његово залагање за наследну монархију, сасвим у складу са легитимистичком традицијом у Европи тог времена, нешто су крајње туђе и супротно републиканским и антимонархијским тежњама европских буржоазија XIX столећа. Очима буржоазије времена о коме је реч морала је бити једнако одбојна и клерикалистичка црта у Начертанију које је цркви придавало велику улогу на пољу централистичке кристализације народног и државног јединства.
Можда је овде излишно истицати да су изложене интерпретације Начертанија у југословенској или великосрпској перспективи, позитивне као и негативне, једнако превиђале, свесно или несвесно, историјски контекст тог пројекта, приводећи га сопственом, pro domo sua. Превиђана је крупна чињеница да је Начертаније створено за потребе Кнежевине Србије која је мучно отимала, уз напредовања и назадовања, комад по комад суверенитета у оквиру турске (псеудо)империје. Тада нису постојали ни Хрватска, ни Бугарска, нити Албанија, чији помен („Северна Албанија”) у Начертанију има искључиво географско значење, означавајући део Старе Србије.
У време настанка Начертанија, међу Јужним Словенима српски народ је једини располагао релативном државношћу, извојеваном снагом воље и силом оружја, односно устанака или револуција. Зах у свом Плану пружа опште место европских погледа на Србе тог времена: „Срби су се међ свима Славенима у Турској први собственим средствима и снагом за своју слободу борили, следователно они имају пуно право к томе, да и даље управљају овај посао. Већ сад на многим местима, а и у неким кабинетима, предвиде и слуше то: да Србима велика будућност предстоји, и то је оно, што је позорност целе Европе на Србију повукло. Кад Срби даље не би мислили, него само на Књажевство као што је сад, и кад не би у овом књажевству клица будућег јужнословенског царства лежала, онда не би се свет са Србијом више и дуже бавио, него што је са молдавским и влашким књажевствима чинио, у којима нема самостално начело живота, и које се дакле само као привјестци Русије сматрају.”
Начертаније пак ослободилачки и ујединитељски посао ограничава оквирима турске (псеудо)империје, имајући у виду превасходно целину српског народа. Звучи парадоксално али је истинито да су главне оптужбе против Начертанија као тобоже подлог великосрпског те хегемонистичког плана, засноване управо на оним местима где је Гарашанин Захове јужнословенски размахнуте предлоге цензурисао и сводио у размере постојећег стања, дакле у оквире турске (псеудо)империје. Посебно се истиче Гарашаниново одстрањење Заховог поглавља о Хрватској („Отношеније Сербије према Хорватској”) као некакав доказ великосрпских и хегемонских задњих намера. Таква цензура никако не може бити тумачена као израз великосрпских и хегемонистичких намера, већ једино као осведочење политичког реализма Илије Гарашанина, посвећеног оном hic et nunc и политици могућег. Са истим политичким реализмом Гарашанин је одбијао из Заховог Плана и друге предлоге, за све што је сматрао превеликим послом за малу државу којој је узорно служио.
Уосталом, да је којим случајем Илија Гарашанин био вођен некаквим подлим великосрпским и хегемонистичким намерама, што му их приписују данас хрватски, муслимански и албански интерпретатори — онда се у његовом (nota bene!) тајном Начертанију не би могла наћи упутства попут овог за држање дипломатских заступника Србије: „К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци (православни и католички Срби те Хрвати из Босне, прим. Д. К.) и остали Славени обрате кад треба заштиту и сваку помоћ да нађу, и кад год се о томе радило буде овог начела вредност показати. Србија у овом смотренију мора се о том увјерити да је она природна покровитељица свију турски Славена и да ћеду само онда кад она дужност ову на себе узме, остали Славени њој право то уступити да она у име њихово нешто каже и чини. Ако би Србија својим сосједима тај несрећни и зли примјер давала да она само на себе мисли, а за невољу и напредак остали’ не би марила, него би то равнодушно сматрала, то би онда јамачно и ови само њеном примјеру сљедовали, не би је слушали, и тако би уместо слоге и јединства наступило неповјереније, завист и несрећа.”

Оријентир за будућност

Начертаније је не само темељни и најдалекосежнији плод српске државотворне мисли новог доба већ и ваљан оријентир у нашој савремености те пред хоризонтима будућности. Изложена врлина Начертанија није само плод његовог творца (или твораца) већ и постојећег стања у коме се налази српски народ: посао стварања српске државе још није окончан. Ваља истаћи да и многе бољке српске политичке мисли и српске (псеудо)елите, које је уочавао Гарашанин — нису превладане и данас чак попримају горе облике. Ваља се сетити опажања које је Гарашанин изнео у писму капућахији Тодоровићу од 14. новембра 1845. године, дакле годину дана након стварања Начертанија:
„Нема вам код нас никакве положене системе по којој се ми у државним дјелима управљамо, но само тучемо овамо онамо, као путо у лотру, ни сами ништа не знајући куд и камо тежимо, и ово су узорци кои много наша дјела отешчавају и још већма отешчавати оћеду, ако ми нешто скорије не увидимо на каквој се точки налазимо.”
Актуелност Начертанија, данас и овде, проистиче такође из чињенице да су се основне геополитичке силнице — између којих је оно створено — не само одржале већ и безмерно увећале, попримајући све агресивније облике. Велика Британија и Француска одавно су изгубиле својства великих сила, које данас обједињено отелотворују Сједињене Америчке Државе са својом светски експанзивном хегемонијом, али та промена није изменила већ је само проширила хоризонте освајачких циљева Запада, где су, у међувремену, снаге интернационале финансијског капитала потпуно узурпирале политичке власти, сводећи последње привиде демократије на пуку фасаду плутократије. Опсада Русије је данас неупоредиво већа, снажнија и агресивнија него у временима када је писано Начертаније, располажући и са колаборацијом антируских и мондијалистичких снага у Кремљу. Стога је и геостратешки значај Босфорског мореуза (односно Цариграда из Заховог Плана и Гарашаниновог Начертанија) сразмерно већи, јер је то једини преостали излаз Русије ка светским тржиштима, стално под уцењивачким опструкцијама Турске.
Могло би се слободно рећи да је у стратешком погледу опсада Русије скоро превазиђен циљ, јер мондијалистичка стратегија већ увелико стреми ка разарању Русије на низ зависних држава и ка колонизацији њених пространства, што осведочавају многи подухвати и политички „предлози”, од ширења НАТО-пакта до плана Збигњева Бжежинског за преуређење Евроазије. Mutatis mutandi, актуелизована је или повампирена и турска освајачка сила што отворено стреми да прошири своју хегемонију, „од Кинеског зида до Јадрана” те да продре даље од Беча, унутар Европске уније. „Болесник са Босфора” из времена Начертанија данас личи на зомбија у служби мондијалистичке, односно вашингтонске антиевропске и антихришћанске политике те стратегије. Ако би се постварио само вашингтонски пројекат економске интеграције југоисточне Европе са Турском, звани SECI — српски народ би се нашао у горем стању него што је било оно због којег је и писано Начертаније. У питању је пројекат интеграције око сто педесет милиона људи, са убедљивом муслиманском већином, који налаже укидање свих царинских и државних баријера за „слободни проток рада, капитала, услуга и људи”. Такав „слободни проток”, уз демографску експлозију муслиманске већине, извесно би у потпуности изменио демографску слику југоисточне Европе и омогућио, de facto, успостављање не само економске већ и политичке хегемоније Турске.
Ововековно трагично искуство српског народа изискује и коренита превредновања Начертанија, поглавито у домену избора савезника, тим пре јер је и Гарашанин потом сагорео своје прозападне илузије. Показало се да су сва окретања ка Западу и сва савезништва са западним силама били кобне грешке и/или издаје српских политичких (псеудо)елита, плаћене страшним страдањима и бестидним „захвалама”, од предаје српског народа на милост и немилост комунизму до актуелног непријатељства и бомбардовања српског народа радиоактивним материјалима НАТО-пакта. Имајући у виду основне стратешке циљеве САД и мондијализма, данас није могуће ни замислити никакав компромис између њима одговарајућих и српских интереса.
У стању какво трпи, српски народ данас је без и једног јединог поузданог а јаког савезника те му преостаје једино мобилизација делотворног песимизма у перспективи стварања савеза православних народа који су и најугроженији те први на удару мондијалистичке освајачке и неоколонијалне силе. Извесно је да такав политички, културни, духовни, економски па и војни савез православних народа изискује — као conditio sine qua non — преузимање узурпиране власти у Русији од стране легитимних представника руског народа и препород руске државе. За такав услов и историјски тренутак ваља бити спреман, како би прилика била искоришћена а не пропуштена.
Међу садржајима Начертанија извесно је сасвим неактуелно залагање за монархијски облик државе легитимистичког кова. Династија Карађорђевића је пала на темељним историјским испитима а актуелни и сасвим пострањени поборници обнове монархије имају у виду само њен демократско-дегенеративни или декоративни а не веродостојни, легитимистички и делотворни облик. Уосталом, по свему судећи, у оптици Гарашанина, наследна монархија је пуко средство државотворног циља вишег реда: трајног народног и државног јединства. Друкчије речено, он се залагао за наследну монархију као средство државног централизма, зазирући, с правом, од центрифугалних порива својствених не само српским елитама већ и народу. Потоње историјско искуство много страшнијих међусрпских деоба потпуно потврђује оправданост Гарашаниновог залагања за снажну, централистичку државу Срба, способну да превлада све класне и идеолошке, регионалне и субнационалне сукобе и деобе. Уосталом, како савремена политичка сцена Европе сведочи, једино немачка нација располаже снагом националне свести и хомогености која превладава сва искушења федералног уређења државе и одговарајуће сукобе интереса. Ако српски народ није у стању да стекне аналогну снагу националног јединства и солидарности — централизам из Начертанија је једина алтернатива одржања и развоја државе.<

(Предговор Начертанију Илије Гарашанина, „Студио 104”, Београд, 1998)

 

Извори

1 Радован Самарџић: Аристократска вертикала у српској историји, у Срби у европској цивилизацији, „Нова” и Балканолошки институт САНУ, Београд 1993.
2 У Радош Љушић: Књига о Начертанију, БИГЗ, Београд 1993.
3 Dragoš Kalajić; „Kako je okupirana Evropa”, Duga, br. 1684, Beograd 1998.
4 У Радош Љушић: нав. дело
5 Dragoš Kalajić: „Амерички сан о Евроазији”, Duga, br. 1682, Beograd 1997.
6 Alexander dell Vale: Islamisme et Etats-Unis – une alliance contre l’Europe, издање „L’Age d’homme”, Лозана 1997.