Интервју

ВЕЛИКО РУСКО ПРИЗНАЊЕ ДРАГОШУ КАЛАЈИЋУ
У глави сам десничар, у срцу левичар

Награда „Едуард Волођин”, коју додељују Савез књижевника Русије, Литерарни фонд Русије и часопис Нова књига Русије, припала је ове године Драгошу Калајићу за роман Последњи Европљани

Када је у свечаној дворани Савеза писаца Русије његов председник Валериј Ганичев објавио да је годишња награда „Едуард Волођин” додељена Драгошу Калајићу за роман Последњи Европљани и доприносе словенском братству, све званице су устале на ноге да и дугим аплаузом одају признање српском писцу, одавно познатом широм Русије по преведеним књигама и чланцима. Уместо одсутног лауреата, награду је примио историчар Веселин Ђуретић.

Шта сте прво помислили када су Вас обавестили о награди?
Помислио сам на Едуарда Волођина, чије име носи та награда као знак трајног сећања на једног од највећих руских философа и мислилаца XX века. Имао сам срећу и част да га упознам. Ето, та вест из Москве — коју доживљавам пре свега као признање српској култури — призвала ми је с путева сећања призор нашег првог сусрета, у Москви, почетком деведесетих. Не сећам се ко ме је њему представио, али добро памтим како је с осмехом зарио свој продорни, челичномодри поглед у моје очи, рекавши за себе: „Ја сам левичар у глави а десничар у срцу.” Одговорио сам му да смо онда веома блиски, само што сам ја у глави десничар а у срцу левичар. У критичном периоду Русије, када је њоме завладала банда русофоба и издајника — он је умео да одбаци све угодности званичника и да сиђе у прашину арене, борећи се као лав на страни свог народа.

Неки злобници тврде да сте Ви, пак, напустили српски народ и отишли на Запад, у римску дивну изолацију”?
Хајде прво да разјаснимо појмове: Запад је сушта супротност Европе, смртна претња Европи. И то не кажем ја већ славни немачки философ Мартин Хајдегер. Друго, већ деценијама живим и у Риму и у Београду. Сада сам дуже боравио у Риму због неких преких потреба, поред осталог и због припреме за моју самосталну изложбу слика, у марту. Радије бих излагао у београдском Народном музеју, али су позив претходног директора нове власти, досманлијске, сторнирале. У Риму, захваљујући тамошњим библиотекама, написао сам обимну студију о Европској унији, коју сад овде довршавам и спремам најпре за српско издање. У Риму сам потребан и италијанском издавачу због промоције романа Последњи Европљани, који је управо објављен, у преводу Изабеле Мелончели.

Ваш роман је овде дуго био на листама књижарских бестселера, али нешто нисам приметила да се о њему много пише?
Вероватно заслугом пиратских издања, тај роман је доспео и на интернет-листе хитова у Хрватској и Словенији, како ме обавештавају упућени пријатељи. Колико знам, једине приказе овде су написали Борис Над за Књижевну реч и Адам Пуслојић за један румунски дневник. Памтим и веома надахнуту и продубљену анализу Драшка Ређепа, на промоцији романа у Новом Саду. Још горе ћутање доживео је претходни роман, Космотворац, о коме је писао једино Игор Мандић. Тај мук наше критике је потпуно нормалан. Прсти једне руке су ми сасвим довољни да избројим све књижевне критичаре који су данас и овде у стању само да разумеју о чему говорим.

Италијанско издање романа има и поднаслов који гласи: Трагалачко путовање једног Србина кроз окупирану Европу”. Шта то треба да значи?
Треба да значи да 1945. године Европа није била ослобођена већ окупирана од другог, још горег окупатора. Зато један српски војник у роману каже како је Република Српска, у рату, једина слободна територија Европе.

Пре годину дана, из Хага, Слободан Милошевић је предложио опозицији да се удружи и кандидује за председника Србије Шешеља или Вас. Ви сте се тада захвалили и изјавили како сте вољни да се латите једино дужности председника владе. Да ли Ваша понуда још увек стоји?
Хтео сам тиме рећи како је нама потребна потпуно другачија политичка мисао од оне која је на власти и у опозицији. Нама је потребно нешто много јаче и више од реформи: офанзивна државна стратегија радикалног препорода у свим доменима. Зато ни српски радикали на власти — упркос доказане оданости народу, непоткупљивости и пожртвованости — не би успели да извуку Србију из овог амбиса пропадања ако би остали верни свом наивном и незналачком опредељењу за либерални капитализам, које иначе деле с „демократским блоком”, како гласи ново име старих издајника и лопужа. Премда су они успели у великој мери да разоре националну економију, према налозима из амбасаде САД а противно интересима Европске уније, Србија још увек располаже ресурсима и моћима да се брзо препороди и постане водећа сила овог дела света.

Каква би то економска стратегија била?
Ништа битно ново: примена начела и метода немачке реалисторијске школе економије, прилагођених нашој словенској и православној природи и култури. Најсажетије речено, ту је интерес заједнице изнад интереса приватника, а држава мора да штити и усмерава националну економију док се потпуно не опорави. Та начела и методе свуда су се показали чудотворним, од Немачке до Јапана и Кине. О томе сведочи, ево, и овај центар Београда, углавном плод економског бума из тридесетих година прошлог века. Тадашњи председник владе српски радикал Милан Стојадиновић произвео је брзи економски препород одбацивши рецепте енглеског либералног капитализма и применивши препоруке немачке школе. Неопходно је одмах укинути велеиздајничке и противуставне законе о раду и приватизацији, прекинути задуживање и окренути се сопственим снагама, што је била предузела Марјановићева влада, постигавши одмах спектакуларни привредни раст уз потпуно очување супстанце и друштвене правде. На жалост, народ није више имао стрпљења и лаковерно је гласао за издајнике и лопуже.

Умете ли нешто охрабрујуће да нам кажете?
Умем. Дугорочно гледано, Срби су у бољем стању него многе те и највеће европске нације, попут француске, италијанске или енглеске. Ако власт ускоро преузму патриоти — ми имамо велику будућност. Ако се у Европској унији одрже постојеће политичке, економске и демографске тенденције — она ће у року од два поколења постати део Трећег света. Европску унију може уништити улазак Турске а спасти отварање за Русију и осовина Берлин–Москва.

Слава Зечевић
(Глас јавности, Београд, 2003)