Знаци времена

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ: DOLCE VITA И СМРТ ЕВРОПСКЕ АРИСТОКРАТИЈЕ
Мере декаденције по дубини

„Црна аристократија” изворно не означава римско племство које пати од крајње десних, реакционарних и „назадних” склоности, како се то обично мисли и пише. Римско племство дели се на „црно” и „бело” од времена пораза бранилаца ватиканске државе пред навалом снага масонских ујединитеља Италије. Онај део племства који је остао веран Светој столици и начелу „Бог је краљ!” одлучио је тада да у знак жалости због пораза бранилаца, 28. септембра 1870, заувек носи само црнину. Шта Федерико Фелини – приказујући у филмовима Сладак живот и Рим тужне остатке остатака тог племства – суштински није разумео?

У врту римске резиденције амбасадора Норвешке, на пријему у част одговарајућег националног празника, друштву где седим неко приводи и препушта једну младолику али безличну плавојку празног погледа и мрзовољног осмеха. Из океана досаде скачем на ноге и прихватам њену пуначку руку за одсечни рукољуб, како је то вероватно једнако жустро и круто чинио и мој отац, судски официр војске Краљевине Југославије, на баловима у Официрском дому. Док ми пружа руку остављена гошћа сама себе поносно представља јаким америчким нагласком:
„Ја сам принцеза Колона!”
Лако ми је закључити да је придошлица постала принцеза пуком удајом за принца Колону, чије родословно корење потиче из хумуса Римске империје. Истински племићи никада се не представљају својом титулом. Док по шпанском протоколу полажем симболични пољубац на руку тачно сантиметар изнад површине, крајичком ока ироније тражим те налазим прелепи, хладномодри поглед грофице Маријеле Алберини, амбасадорке Берлусконијевог покрета „Форца Италија” у дипломатском кору Рима, и видим како ме немо моли да гошћу поштедим пропитивања о њеној титули. Неколико часака раније, када сам покушао да друштвени разговор поведем ка некаквој обали занимљивости, она ми је љупко дошапнула салонску препоруку, уз усиљени осмех:
„На оваким местима нису упутна дубља испитивања ствари. Конверзација треба да се одржава стално на површини, једва дотичући ствари само да би се од њих одбијала даље.”

Људска права на последњу цигарету

Сместивши гошћу у баштенску столицу, предајем се поново ужитку који је покојни али незаборавни Београђанин Александар Лончар звао „брчкањем у плићацима океана људске глупости”. Ужитак прекида неко ружно дахтање које чујем изнад своје главе. Окрећем се и видим сувоњавог старца кога је ту привео, придржавајући га у мукотрпном ходу, млади послужитељ из редова трећесветске масе имиграната. Једна старачка рука држи наслон моје столице, као бродоломник сламку спаса, а друга је ослоњена о штаку. Поново скачем на ноге и нудим умирућем најближу столицу, у коју га смештам уз помоћ црних руку с беспрекорно белим рукавицама.
Упућујем поглед учтивости лицу старца да видим има ли других потреба. Оно носи дубоке трагове измучености која изгледа као да више потиче од неког хроничног незадовољства собом него од година и болести. Носи ретку, кратку браду, што више личи на знак лењости и запарложености него мужевности. Својим црним, наљућеним очицама лута по лицима присутних као да од њих тражи нешто што зна да неће добити. Кажем му:
„Реците, чиме Вас можемо послужити?”
Из безобличних уста, упрљаних старачком пеном, отрже се један зов у помоћ:
„Има ли неког да ми удели једну цигарету!?”
Спремно вадим и отварам кутију цигарета Собрание. Она која ми се представила као принцеза Колона прекорно се оглашава:
„Ти знаш да ти је пушење забрањено!”
Испошћена рука принца Колоне дрхти над понуђеном слашћу, не усуђујући се да је узме, али невољна да се повуче. Питам душебрижницу да ли њена забрана потиче из америчког морализма или из здравствених разлога. Чујем како се она само брине о здрављу принца. Искористивши занетост своје супруге разговором са незнанцем, принц Колона граби једну цигарету из отворене кутије и потрже коначни противразлог:
„Па и на смрт осуђени имају права да попуше бар једну цигарету!”
Приносим му пламен који ми тражи машући по ваздуху кажипрстом као да је магично оцило. Док дубоко удише први дим он гледа супругу изазовним погледом подсмеха и мрскости, као да му је она смртни непријатељ коме је успео да умакне, пронашавши заштитника. Обарам поглед поривом неке постиђености, али га у том клижењу наниже заустављају ружне мрље од хране на светлом оделу принца.
„Што сте се тако загледали у моје одело? Не допада Вам се?”
„Не, лепо Вам пристаје, само сам мало изненађен што носите светло одело... Мислио сам да припадате ,црној аристократији’.”
Принц Колона нагло се усправља из болесне погрбљености и зарива црнило свог погледа дубоко у моје очи:
„Откуд Ви то знате? И ко сте заправо Ви?”

Носе црнину од 1870. године

Мало људи данас зна да израз „црна аристократија” изворно не означава римско племство које пати од крајње десносмерних, реакционарних и „назадних” склоности, како се то обично мисли и пише. Римско племство дели се на „црно” и „бело” од времена пораза бранилаца ватиканске државе под навалом снага масонских ујединитеља Италије. Онај део племства који је остао веран Светој столици и начелу „Бог је краљ!” одлучио је тада да у знак жалости због пораза бранилаца Божије државе, 28. септембра 1870, заувек носи само црнину.
У истинско значење синтагме „црна аристократија” упутио ме је, давно, принц Ђузепе Пињатели, распитујући се имам ли да му позајмим црно одело за аудијенцију код папе Павла VI. Било га је срамота да он, потомак славне лозе „црне аристократије”, која је Цркви дала многе кардинале и папе, пред папу изађе без тог знака вечне жалости. Искрено речено, жалио није, обузет хроничном страшћу самопонижавања и самоуништења. Свој дух је кварио намерно говорећи и мислећи најгорим псовачким језиком римског плебса из четврти Трастевере. Своје тело и ум је разарао алкохолом, а преостали иметак је траћио ради издржавања прескупе играчке, ноћног клуба „Blue note”, на Лунготеверу, посвећеног искључиво оглашавању ритмова америчких робова из Африке. Доводио је у свој ноћни клуб и плаћао најчувеније jazz-музиканте с обе стране Атлантика, али су они свирали у вазда празном или полупразном простору. Jazz је одавно био изашао из моде.
Покушавао сам да га одвратим бар од те мазохистичке страсти објашњавајући му зашто су амерички окупатори Европе настојали наметнути Европљанима jazzуместо класичне музике. И зашто је, по налогу америчких окупационих власти, један jazz оркестар свирао и вршио нужду на гробу Рихарда Вагнера. Принц Пињатели упиљио би пркосно у моје очи поглед свог плаветнила, чинило ми се све блеђег и блеђег, раствараног у рекама алкохола:
„Боли ме патка за Вагнера! Заболе ме она ствар и за Јевропу.”
Једино га је болело – и то сам умео да ценим као леп знак живости племениташког поноса – што је нека глумица бесправно узела и користила његово славно презима за рекламирање својих телесних дражи и умећа. Покушао је помоћу адвоката и судског процеса да дотичну одврати од узурпације туђег, али је суд стао на становиште да тужитељ нема права да другима пречи слободу бирања уметничког псеудонима.

Принц Пињатели у аудијенцији код папе

Једне ноћи предложио сам му, као последњи спас бар из финансијске пропасти, да затражи аудијенцију код папе Павла VI:
„Твоја лоза задужила је Цркву не само кардиналима и папама већ и великим материјалним даривањима, кроз векове. Сад би Црква могла да ти се мало одужи. Могао би папу да замолиш за неку пригодну, почасну службу при Светој столици, која вуче за собом и одређене принадлежности како би био на висини улоге, само што би се у том случају морао одрећи неприличног ноћног клуба.”
Сложио се и послушао ме је, али само допола. Како се разгласило да је папа заказао аудијенцију принцу Пињателију, нагрнули су разноразни комерцијалисти да му предлажу уносне послове и обећавају велике провизије. Папа Павле VI примио га је широко раширених руку, нашироко разлажући своје памћење великог дуга Цркве спрам лозе Пињатели. Потом је љупко упитао:
„Сине мој, шта могу учинити за тебе? Слободно реци и жеља ће ти бити испуњена!”
Принц Пињатели је силом инерције проговорио трастеверинским дијалектом:
„Па ето, свети оче, имам једну… као практичну идеју. Црква има много много земље. Је л’ тако!? И она се обрађује, дакако. А за то је потребно ђубриво. Е, ту Вас чекам, јербо имам једног пријатеља који има фабрику што ги производи баш вештачко ђубриво. Млого јефтино ако је за Цркву. И сад, ево, да ги си договоримо: можете Ви да ми ги средите да Црква купује ђубриво само од мог пријатеља и тако да биднемо сви задовољни?”
Према невеселом причању накнадно опамећеног принца, саслушавши га – претпостављам с растућим ужасом – папа Павле VI је дао знак како је аудијенција завршена, те га је упутио да се својом понудом обрати првом секретару, а овај га је одмах послао нижем службенику, што му је љубазно показао излаз из Ватикана.
Тек на одру, одевен у црно одело, окружен родбином налик јату тужних гавранова, принц Пињатели вратио се традицији која обавезује. Положивши једну црну ружу на одар и заставши да одам нему пошту његовој сени, помислио сам да само тај час повратка и принчева патетична одбрана свог презимена оправдавају време и труд које сам уложио у то пријатељство.

Фелинијево ругање

Оно што бар мој поглед особито привлачи живим примерцима европске аристократије је макар симболично отелотворавање две најплеменитије особености Европљана: презир несебичности спрам претњи смрти којим су стицане веродостојне титуле племства на ратиштима и херојска борба против неумољивих сила пролазности ствари и појава, најсажетије осведочавана сликама родословних стабала што пробијају талоге столећа и миленија, повезујући оне којих више нема с онима којих још нема, растући истрајно ка сунцу истине.
Федерико Фелини није схватио суштински педагошки и андрагошки смисао аристократије, приказујући је карикатурално у филмовима Сладак живот и Рим. Оденуо је све глумце римске аристократије у црно, по узору на америчке, петпарачке horror филмове, само да би је нагрдио, не знајући значење те црнине. Ругајући се аристократији, он се несвесно наругао оном најбољем што је Европа пружила на поприштима етике.
Премда је био имун на левичарења, Фелини је ту поступио као типични левичар, лишен било каквог позитивног начела, опседнут садомазохистичком страшћу негације живота. Обрушио се бедном поругом на јадне остатке света који је поражен још далеке 1789. године у католичкој Европи и 1917. године у православној Европи. Већ крајем XVIII столећа славни мислилац Контрареволуције Антоан де Риварол је опазио: „Данашњи племићи су само авети својих предака.”
Уосталом, није неопходно бити човек истинске Деснице, довољно је бити само честит човек па знати да у полемикама и највећем противнику ваља пружити најбоље оружје самоодбране. Аристократија је у Фелинијевим филмовима лишена права на исказ своје истине и на одговор.
Додуше, аристократи које је Фелини тада позвао да заиграју себе у Слатком животу – листом су се одазвали, почевши од осиромашених потомака лозе Одескалки, што су за потребе снимања филма посудили и своју запуштену феудалну палату, крај места Басано ди Сутри. Потом их је све одреда јавно укорио Хералдичко-родословни одбор корпуса италијанског племства. Да је писац ових редова имао прилику да их брани пред реченим Одбором, истакао би, као олакшавајућу околност, како су окривљени деловали поривом племениташке великодушности, одазивајући се потребама заједнице. Нису они криви што су рођени у добу владавине потреба за самопонижавањем човека и за негацијама живота.

У инат Американки

„Ко сте заправо Ви?” понавља принц Колона, али нагло клонуо, загледан у остатак цигарете Собрание, додајући:
„И каква је ово… црна цигарета, са приде златним филтером? Ништа боље до сад нисам пушио.”
Кажем да сам Србин и да је то руска цигарета. Принц Колона упиљује свој поглед у моје очи, као да је управо у том тренутку открио у мени комунистичког „бандита”:
„Био сам за време рата на служби у Далмацији… и Црној Гори. Хрвати су били грозни, али ни ви Срби нисте се шалили.”
Баца опушак на тло, нагло мења израз лица у молећиву слабост, те заигравши по ваздуху прстима десне, испружене руке, тражи ми нестрпљиво нову цигарету. Спремно отварам црну кутију са златним грбом руског царства и пружам му те припаљујем нови ужитак. Пожудно удахнувши дим, принц Колона гледа у супругу изазивачки али замишљено, као да смишља још гору пакост. Потом чујем шта је смислио да напакости кћери победника Другог светског рата. Док супругу гледа право у очи, из његових старачки разлабављених гласних жица извија се тихо, храпаво и немузикално певушење почетне строфе корачнице младих фашиста: „О младости, младости, о пролеће лепоте!”<