Знаци времена

ЧОВЕК И ДУША У ЕРИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ
Dolce vita, један тужан крај

Данас не само масе већ и естрадне елите проводе бесане ноћи приковане за фотеље, уз телевизоре, са ТВ управљачем у руци који им даје илузију да нешто одлучују. Између живота маса и елита нема више никаквих суштинских разлика: сви су постали једнаки ТВ зависници. Да би се обновио „слатки живот” неопходно је, пре свега, ослободити се ТВ зависности. И потребна је културна револуција, у изворном смислу те речи неспретно позајмљене из речника астрономије. Ко то схвата, добро зна да је онај римски „слатки живот”, прошли и све прошлији, био само израз жудње за оном слаткоћом живота која је убијена у буржоаским револуцијама

Широко заобилазим аукције слика, јер ми је сваки призор ценкања одвратан, а камоли онај где су уметничка дела жртве те нискости која потиче са левантијских базара. Ипак, каваљерство обавезује, те стога сузбијам у себи гађење како бих се ваљано одазвао молби једне драге римске пријатељице да будем њен пратилац и саветник на аукцији слика из колекције славног плеј-боја Ђанфранка Пијаћентинија, која се одржава у галерији „Aste Babuino”, на углу улица Бабуино и Деи Грећи. Премда колекција сaдржи и ремек-дела мајстора „римске школе”, од Де Кирика до Мешине, чини се да погледе званица највише привлачи фигура власника, неуобичајено висока за римски просек. Судећи по спољном изгледу, и он би, као Црњански, упркос терету од својих шездесет пет година, могао за себе рећи: Лутам, још витак... Сад, под расветом ТВ рефлектора и пљуском блицева, окружен букетом жена, рекло би се да његов поглед још увек уме да измами ванредне трептаје и снове њихових срца и мисли, као некада давно, пре неколико деценија, када је стајао у првом реду гладијатора римског „слатког живота”.
Ипак, оно што говори пре заслужује пориве материнског сажаљења лепше половине човечанства:
„Видите овај акварел Макарија, који се продаје за свега шездесет евра, поклонила ми је Ким Новак, плава и ватрена Ким Новак. Кад би ме љубила, бивао сам потпуно обузет њеним ватреним уснама. Да не говорим о оном после. Било је то као у бајци! Понекад би скидала ципеле са вртоглавим штиклама и бацала их кроз прозор. А ја сам онда морао да трчим напоље да их хватам у лету...”
Рекло би се да лоше стари када о својим љубавима говори речником бестидно издајничког оговарања, недостојног чак и обичних мушкараца, а камоли легенде коју отелотворује:
„Линда Кристијан ми ништа није поклонила. Није волела ни сликарство ни скулптуру. Сад то могу да кажем без проблема: у кревету је била очајно лоша, да, права ледара. У свет уметности увела ме је француска манекенка Капусин. Танка као грисини, с крупним очима и златним срцем, водила ме кроз галерије и показивала слике које су вределе тешке милионе, док сам ја тада имао у џеповима само ситнину од лира. Осећао сам се ситним као мрав. Видите овај портрет жене Артура Ночија, продат за хиљаду осам стотина евра? То ми је она поклонила. Видите овај цртеж Месине, продат малочас за три стотине четрдесет евра? Поклонила ми га је Џоан Колинс. Краљица Династије побегла је на Малту, а кад сам је тамо стигао представила ми је мужа као свог фотографа.”
На питање зашто се одлучио да распрода своје „трофеје” – Пијаћентини слеже раменима онако како се то чини у знак покоравања некој вишој сили:
„Зато што сам постао сиромашан. Имам потребу за ситнином како бих могао да живим... у великом стилу! Ако хоћете баш да знате истину: имам двадесет година млађу жену Сузану. И, будући да сам пензионисан и да пара има све мање, напустио сам резиденцију у Белситу и преселио сам се у стан код таште. Где да сместим све те слике?”

Утеха у српском шарму

Једино што код Пијаћентинија данас евоцира поглед на свет свих протагониста римског „слатког живота” јесте изјава да му је потребна ситнина е да би могао наставити живот у великом стилу. Додуше, у питању је опонашање стила говора који одликује творца тог погледа на свет, принца Даду Русполија. Разлике између Пијаћентинија и Русполија могу добро послужити као школски пример квалитативних распона  између грађанства и аристократије. Принц Дадо Русполи продао је такорећи све што има – изузев стана у римској палати Русполија –да би улепшао животе лепотице које су га пратиле и никада о њима није изрекао ни једну прозаичну, а камоли ружну или скаредну реч. Никада није издао чак ни највеће издајнице свог срца. За љубав вољене девојке умео је и да абдицира – бар привремено – с принчевског трона, те да преузме улогу обичног грађанина. Учинио је то пре неколико година, за љубав неколико деценија млађе позоришне глумице, коју је редовно пратио до позоришних проба и потом је враћао кући. Једнога дана, док је пратио пробе из фотеље у партеру, редитељ му се обратио с једном идејом:
„Принче, кад већ пратите све наше пробе, да ли бисте се латили неке улоге, да не седите баш тако беспослени?”
Пристао је без предомишљања и од свих понуђених улога прихватио је да у комаду носи најскромнију: улогу собара који само доноси и односи послужења, уз одговарајуће формуле послушности. За разлику од грађана, који се панично клоне ниских положаја или лошег друштва, бојећи се да ће им то у очима осталог грађанства одузети сваки углед – аристократија не преза да силази и до друштвеног дна, јер племенитост само сопству полаже рачуне о себи. Или је боље одређење аристократије пружио Освалд Шпенглер: „Аристократија нема потребе да се икоме доказује, јер она то јесте.”
Такви примери племенитости и одговарајућег шарма ванредна су реткост у свету под сенком Запада. Да бих римске лепотице некако утешио, упознајем их са врсним примером српског шарма какав отелотворује Момо Капор, у посети Риму. За столом кафе-ресторана „Ciampino”, у улици Дел Леоне, опажам, задивљено, како Момо Капор успева да плени својом духовитошћу, користећи једва десетак знаних му италијанских речи. Потом опажам, мало изненађен, како неко ко пролази отима женске погледе од српског друштва. У њиховим тамним очима назирем сенку какву наноси неки предмет високе светости, измамљујући од душе страхопоштовање. Можда се једна моја обрва дигла у знак питања, те добих одговор шапатом једног мецосопрана:
„Прошао је Дадо Русполи!”
Осврћем се и видим како мало погурена, али вазда витка фигура седамдесетогодишњег принца, са шеширом широког обода, замиче у левом окрајку излога. Устајем од стола, уз дужно извињење. Стижем принца Русполија на углу улице Фонтанела Боргезе, неколико десетина корака од палате Русполи. Прошле су деценије откад сам га последњи пут срео, али му је поглед остао једнако орловски продоран, а благородан, пун сјаја поверења у људско. То је поглед који је миловао најлепше обнажености века филма – од Брижит Бардо до Елзе Мартинели – али и поглед који је умео да се суочи с најужаснијим халуцинацијама. Успео је да их превлада те да се отме самоубилачким вртлозима наркотика. Кажем му да у Риму редигујем италијански превод романа Последњи Европљани, у којем сам личност звану Принц саздао надахнут његовим мислима и држањима. Искрено је изненађен.
„Зар сам ја вредан труда ичијег памћења?”
У свакој повести римског „слатког живота” принц Дадо Русполи је онај који ју је започео – и који је прогласио њен крај. Како већ рекосмо на овим нашим страницама, после завршетка филма Сладак живот, коју је Федерико Фелини приредио за творце тог феномена, Дадо Русполи обратио му се уз сетни осмех:
„Сад кад си свима показао наш слатки живот, ти си га убио!”

Ко је заиста убио „слатки живот”?

Већ деценијама градски оци Рима, леви једнако као десни, покушавају да обнове сјај Виа Венето и „слатки живот” који се по њој раскошно разливао крајем педесетих и почетком шездесетих година XX столећа. Узалуд. Сви такви покушаји су пропали, како резигнирано опажа коментатор римског издања дневника Corriere della sera Корадо Руђери, у уводнику насловљеном „Горки живот Виа Венето”. Он закључује да су „сви исходи тих покушаја гори чак и од најпесимистичнијих предвиђања”.  Остаје само жал:
„Виа Венето је била живот који смо сви прижељкивали: слава, новац, секс, пустоловине. И дан-данас славимо имена протагониста тог живота, посвећујући им изложбе које подсећају на време када је Живот био Сладак. Али, ако се превише бавимо само сећањима, на штету брига за садашњост, онда је дошао тренутак да се питамо: Где смо то погрешили? Јер будућност није могуће изградити на носталгији.”
Све то лепо звучи, али је питање скроз погрешно. За изостанак обнове „слатког живота” не треба кривити неке грешке управе града Рима, јер га она није ни створила, нити може. „Слатки живот” је спонтани плод једног поколења младих, које се више није поновило. Следећи интуицију принца Даде Русполија, пре бих рекао да је телевизија убила „слатки живот”, заменивши низу потоњих поколења не само породично огњиште, већ и родитељско васпитање. Телевизија је одгајила и гаји многа поколења пасивних посматрача туђих, углавном вештачких, виртуелних живота. Генерација која је створила римски „слатки живот” није познавала телевизију и зато је имала не пасивни већ веома активни однос према животу. Била је принуђена да сама себи ствара слаткоћу у мору горчине европског незадовољства.
Зато данас не само масе већ и естрадне елите проводе бесане ноћи приковане за фотеље, уз телевизоре, гледајући ТВ програме, са ТВ управљачем у руци који им даје илузију да нешто одлучују. Том феномену италијански недељник Панорама посветио је опсежно истраживање које је разоткрило да између живота маса и елита нема више никаквих суштинских разлика: сви су постали једнаки ТВ зависници. Сви: од миланске гајбе најчувенијег педерског пара високе моде, Долче и Габане, до римског салона принца Рајмонда Орсинија и његове плебејске супруге Кетеван. Сваке  ноћи, у пола једанаест, Доче и Габана бацају пашташуту у лонац с врелом водом и отварају врата за своје пријатеље, како би касније сви заједно уживали да са устима пуним пасте пакосно коментаришу или опањкавају одећу и изглед, говор и тикове гостију ТВ емисије Пијетра Камбретија. За то време, у салону римске палате Орсинија, гости имају прилику да посредством три гигантска екрана прате три различита програма: политичку дебату коју води Бруно Веспа у емисији Од врата до врата, људску менажерију ишчашених и уврнутих, коју скоро сваке вечери окупља, већ двадесет година, Маруцио Констанцо или show Пијетра Камбретија. Ако некога занима принудни избор писца ових редова спрам речених понуда, он би извесно пао на show Камбретија, неку врсту италијанског ружнијег брата Миломира Марића, кога надмашује само у дисциплини љупког аморализма, правдајући се гостима како није он аутор најбестиднијих питања већ анонимна гомила помоћника, техничара, шминкера и реквизитера.”
Дакле, да би се обновио слатки живот и у Виа Венето неопходно је, пре свега, ослободити се ТВ зависности. У десном оку принца Даде Русполија опазио сам и запамтио истрајнији сјај наде с којом гледа на хоризонт неке будућности, с оне стране краја ове цивилизације, као битног услова за препород веродостојне слаткоће живота. Реч је о нади у веродостојну културну револуцију, у изворном смислу те речи неспретно позајмљене из речника астрономије. Ко то схвата, добро зна да је онај римски „слатки живот”, прошли и све прошлији, био само израз жудње за оном слаткоћом живота о којој говори знаменита пословица кардинала Тиљерана:
„Они који нису живели пре Револуције не знају шта је то слаткоћа живота.” <