Београдска традиција

ИКА ФЛОРИДА, ПАТРИЈАРХ БЕОГРАДСКИХ ЖУРКИ
Кратка историја у четири таласа

„Кад би наш народ имао ту срећу да бира чланове владе само из редова оних које позивам на моје журке – ми бисмо одавно били велесила овог дела света! Овако, прваци смо само у кошарци, одбојци, ватерполу... и журкама. Ми идемо даље, напред, испред свих, и већ смо дубоко загазили у четврти талас. То је нешто невиђено! Ја често, због свог посла, идем у САД и гарантујем вам да су наше журке испред свега што постоји у тој врсти забаве”

Носи на плећима седамдесет и кусур година, али нас кроз свој салон, где је у току велико спремање, води брзим корацима неке трајне одлучности, мршав ко хрт, а осунчан, тако да му кожа има изглед бронзе. Велико спремање је за свечано отварање нове сезоне београдских журки. Ако ове редове чита неко ко је упућен у ту најдражеснију београдску традицију – тај ће извесно погодити да нам је домаћин њен некрунисани патријарх или бар доајен: архитекта Илија Глигоријевић, од милоште звани Ика Флорида, по истоименом моделу отвореног аутомобила који је с товаром најпожељнијих кикотавих лепотица изазовно возикао по центру Београда педесетих година XX века само да би газио по живцима завидљиве „деце комунизма”.
У салону опажамо нове декорације. Цео улазни зид прекрила је савршено израђена копија чувене слике Васе Поморишца из Народног музеја Женидба Душанова. Доводи нас пред зид дуг пет метара, што од камина и библиотеке води ка трпезарији, који носи уљану фреску. Она приказује друштвену сцену на неком ренесансном тргу. Пита нас погледом чикања:
„Чик погодите чија је слика послужила за узор!”
Један од гостију, упућен у историју уметности, покушава да погоди:
„Рекао бих да је Мантења, али није, рекао бих и да је Пинтурикио, али опет није. Не, заиста не знам.”
Преко Икиног лица шири се осмех детета које је успело да насамари старије:
„Мантењина је архитектура у позадини, ова група лево је изведена из једне Микеланђелове скице, а да не би гледала у празно наместио сам како њој у сусрет иде група са Пинтурикијеве слике.”
Иде журно даље, успут даје упутства, а онда застаје, нагло спарушен, пред прозором који пружа поглед на Зелени венац и кркљанац саобраћаја.
„Ево слике и прилике још мало па шездесетогодшиње владавине комуњара у свим камелеонским издањима: од центра града који би могао бити узорна престоница Европе – направили су саобраћајни кошмар, циганмалу, јавни клозет и извор свакакве заразе. Прешли смо дуги пут од 1945. године до ове... опет 1945. И управо зато ја, у инат, неуморно организујем журеве. Прави смисао, тајни смисао журева увек је био управо тај: побуна праве београдске елите против владавине ништарија. Имају власт да почине све што им се прохте, изузев једног: не могу да уђу на наше журеве, не могу да буду у нашем друштву, које и данас, као увек, окупља најлепше и најпаметније. Наши журеви су живи докази да смо неуништиви.”

Први узор – двор

Судећи по Икином сведочењу, традиција београдских журки развија се у четири таласа. Први талас, који је трајао од нове окупације 1945. до средине педесетих, био је обележен памћењем и опонашањем пријема на двору.
„Сви смо ми били деца предратног високог грађанства, које је сачувало обичаје отменог понашања и у оскудици. Неки од нас су били на дворским пријемима, па су преносили дворске обичаје и манире. Жур је био дуго припремани и жељно очекивани догађај, скуп златне младежи Београда која је преживела Брозов геноцид на Сремском фронту. Организација је била савршена. Имали смо унајмљене ливрејисане келнере који су послуживали, јер нисмо ми били рођени да икога послужујемо. Ниједна девојка није сама долазила на жур. Тачно се знало ко коју девојку треба да као каваљер допрати и потом отпрати, како на улицама не би доживеле непријатности од комунистичких дрипаца. Ниједној није смело ништа нажао да се деси. Играли смо углавном танго и валцер, које су музички образовани свирали на клавирима. Говорило се и француски. Сви смо од наших родитеља наследили франкофилска осећања.”
Други талас почиње у знаку филма Бал на води, који је окренуо многе младограђанске погледе од „захвалности Француској” ка „америчком сну” сањаном отворених очију. Према сведоцима тог периода, веома верно га приказује истоимени, али српски филм Јоце Аћина, чији јунаци десетинама пута гледају амерички култ-филм не само да би побегли од сиве соцреалистичке стварности већ и да би „скидали” ноте музике оркестра Хавијера Хугата, како би је потом изводили уживо, на журевима. Његова девиза постаје идеолошки програм младих београдских антикомуниста: Живот је кратак за сузе! У очима нове генерације београдске златне младежи Америка постаје идеал и арбитар укуса. Уштогљена одела и вечерње хаљине уступају место америчком „неформалном” облачењу, али и понашању. Аргентински танго и бечки валцер бачени су у смеће да би се направио простор у срцима за америчке срцепарајуће мелодије и гласове Пола Енке, Пета Буна и Плетерса. Завршне ударце задао је rock and roll, крајем педесетих.

Шта се дешавало у „мрачним коморама”

Прича се да су се журке тог другог таласа често претварале у праве оргије. На лицу Ике Глигоријевића искрсава тик гађења.
„Лажи! Све су то лажи комуњара које су тако замишљале наше журке. Будући да на њих нису могли ни да привире – јер је код нас владала права, а не њихова наопака селекција – није им остало ништа друго него да их замишљају по свом неукусу. И да мастурбирају, по вољи, ментално или мануелно.”
Неколико километара од Зеленог венца, на Неимару, Момо Капор нас дочекује с друкчијим сећањем на други талас журки:
„На тим журкама постојала је и једна споредна, забачена соба, коју смо звали ,мрачна комора’. У њу су одлазили да воде љубав млади парови који би се упознали те вечери. Тек касније бисмо сазнали, или никада и не бисмо, како су се звале те љупке девојчице које су нам штедро и без икакве задње намере поклањале своја млада тела. Излазиле би из ,мрачних комора’ трепћући од засењујућег светла, поправљале би своју изгужвану гардеробу и шминку и настављале да играју још жешће него пре љубави. Било је и оних које су имале на десетине таквих сусрета у ,мрачној комори’, а неке чак нису ни излазиле да играју.”
Ко говори истину? Ика Глигоријевић или Момо Капор? Одлазимо у најлепшу улицу тога краја, једину с романтичним дрворедима, у Сазонову, да питамо Драгоша Калајића да пресуди. Дочекује нас у кафеу „Ка”, чији власник Баћко, због доброг расположења и здравља, забрањује гостима да говоре о политици. Кад га питају о чему онда смеју да говоре, каже: „Само о љубави, о романтичним стварима, евентуално (и изузетно) о сексу, ако нема дама.” Дакле, овога пута ништа о политици.
„Нису вас слагали ни Ика ни Мома. Свет журки је био веома разуђен и разноврстан. Било је журки на којима су слушане само француске шансоне, грегоријански мотети и барок, али и журки где је владала атмосфера френезије и еуфоричног дочека смака света. Узгред речено, ми чак нисмо ни дочекивали Нову годину као остали, јер је нама такорећи свака ноћ била као дочек Нове године. Ја никада нисам ушао у ,мрачну комору’, јер ми је увек био одвратан сваки промискуитет. Девојке које би пристале на колективну обљубу биле су клинички или клиначки случајеви, за жаљење. Неке су то чиниле да би се светиле момку који их је оставио. Само једном приликом учествовао сам у једној ,оргији’, која је била приређена неком дипломати из америчке амбасаде, јер је веома наваљивао да га позовемо на журку, уображавајући сладострасно да се ту дешавају Содоме и Гоморе. Елем, речено му је да ће учествовати у ,комунистичкој оргији’, која се догађа у потпуном мраку, по принципу ,свако са сваким’, насумице. Речено му је и да, кад дође, у предсобљу одложи све са себе. Ступивши ту, затекао је припремљену гомилу одеће и доњег веша. Скинуо се потпуно го и ушао у мрачну собу, следећи упутства. Кад је дошао до средине собе, упалила су се сва светла и гроздови кристала, Младе српске даме и господа седели су около обучени у до грла закопчане вечерње хаљине и вечерња одела, одмеравајући уљеза леденим погледима хињеног изненађења.”

„Волим ово расуло и хаос”

Питамо га каква је била разлика између тих београдских и римских журки. Врти главом, с осмехом српске супериорности.
„Огромна. Нама у Београду служиле су као узор журке велемајстора професионализма, попут оне коју смо гледали у Фелинијевом филму Сладак живот или у Кајатовим Варалицама, с Лораном Терзијефом у главној улози, несвесног, десносмерног анархисте, који с осмехом каже: ,Волим ово расуло и хаос!’ Ми смо журке с оне стране ,гвоздене завесе’ превазилазили у свакој дисциплини, у оној расула и хаоса, те у супротној, обележеној нежношћу и романтизмом. Једино су се у првој дисциплини, донекле и само понекад, београдским журкама приближавале, по интензитету, журке што их је у Риму приређивала велика колонија младих Јужноамериканаца, с којима сам се дружио, нарочито с Колумбијцима и Аргентинцима. Тако сам на журци код маторог али дискретног педера Дијега де Месе, бившег дипломате републиканске Шпаније у предратном Београду, у његовом великом стану иза Трга Навона, упознао Габријела Маркеса, који је већ тада међу земљацима уживао углед генија, па је његово присуство умело да ,смрзава’ атмосферу.”
Момо Капор има другачије објашњење супериорности београдских журки у односу на њујоршке које је много касније посећивао.
„Видите, у општем комунистичком сивилу журке су биле једина светла тачка у нашим животима. Прави празници музике, лепоте, еротике, дружења. Мада нисмо припадали отменој београдској младежи, ми студенти Ликовне академије, с обавезним црним џемперима уз врат и с блоковима за цртање под мишком, били смо радо виђени на свим журкама у граду. Журке су одржаване у оронулим кућама предратних имућних грађана који су негде бестрагом ишчезли, остављајући иза себе своје декадентне наследнике, ољуштене зидове и довољно празног простора за игру, јер је покућство већ одавно било продато.”
Капор застаје само да би уздахнуо, па наставља:
„Враћали смо се пред јутро – с кондуктерима који су ишли у ремизу (тамо где спавају трамваји) – из буденброковски пропалих здања на Сењаку или на Неимару, у своје суморне животе, осећајући и даље у ноздрвама заносни мирис тадашњих београдских лепотица у моди, које су данас већ баке. Ми смо последњи чувари њихове ишчезле лепоте и љубавних покрета док су играле уз мелодије које су у међувремену постале евергрин.”
Пре тог последњег таласа журки, четвртог, био је, наравно, трећи. Ика Глигоријевић жмири да би одредио кад је почео.
„Мислим да је трећи талас почео 1978. или 1979... Али сасвим поуздано уочи одласка Броза. Драгош Калајић је унео новину тематске журке. Ко је хтео да учествује, морао је да буде у теми, и по одећи и по понашању: ,Вертикални Београд’, ,Буди космички човек или миш’, ,Апокалипса је шик’, ,Излазак на реку’... Играо се панк који је Слоба Коњовић донео из Лондона много пре него што је у Лондону постао популаран. И журке су постале масовне. Окупљало се на њима и по неколико стотина званица, а једном, у Карађорђевој улици, у једној напуштеној згради код хотела ,Бристол’, окупили смо чак више од хиљаду учесника! То је наметало потребу примењивања научних метода социјалног инжењеринга. Калајић је саветовао да се при избору званица строго пази да буде једнак број ,егзибициониста’ и ,воајера’. Ако превладају ,егзибиционисти’, журка би постајала отужна. Ако, пак, има превише ,воајера’, оних који само гледају друге а ништа не изводе, онда журка постаје смртно досадна. То је постало толико значајан феномен да су о нашим журкама као о дрској офанзиви антикомуниста жучно расправљали на седницама Градског комитета комуниста. Замерало се Студентском културном центру да је изгубио контролу и иницијативу.”
Ика Глигоријевић одводи нас у свој архитектонски биро и показује пројекте велике обнове Београда на принципима „трећег технолошког таласа”, за које, каже, ни ове нове власти немају слуха као ни претходне. Премда је победио на конкурсу за изградњу тржног центра на Каленића пијаци, о реализацији нико не говори. Шири руке.
„Кад би наш народ имао ту срећу да бира чланове владе само из редова оних које позивам на моје журке – ми бисмо одавно били велесила овог дела света! Овако, прваци смо само у кошарци, одбојци, ватерполу... и журкама. Ми идемо даље, напред, испред свих, и већ смо дубоко загазили у четврти талас. То је нешто невиђено! Ја често, због свог посла, идем у САД и гарантујем вам да су наше журке испред свега што постоји у тој врсти забаве. Четврти талас превазилази све генерацијске јазове. Ту се окупљају све генерације, и млади, и средњи, и матори. И сви се добро разумеју, одлично слажу и још боље забављају. То је можда наш, београдски, прилог мултикултурализму.” <

Борис Никчевић