Dolce vita

НА ПОПРИШТИМА ЈЕДНОГ ОД БИТНИХ ФЕНОМЕНА ЕВРОПЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА
Слатка смрт слатког живота

Они који нису имали прилике или године да упознају римски слатки живот – могу се тешити сазнањем да је то била само једна од многих илузија XX века. До тог закључка дошао је Драгош Калајић, обилазећи крајем века стецишта тог живота који, изгледа, и није био тако сладак

По једној римској легенди, када се завршила прва, затворена пројекција филма Сладак живот, коју је Федерико Фелини уприличио за узоре из живота е да би чуо њихова мишљења, принц Дадо Русполи се окренуо ка аутору и рекао му, тужно, у име врсте зване play boys, коју је тада предводио:
„Сад кад си приказао наш слатки живот – ти си га убио!”
Гледајући, недавно и по ко зна који пут, Сладак живот, из таме клуба римских филмофила, у улици Сципиона,опет изненађен незастаривом свежином тог ремек-дела европске осећајности, питао сам се како је из тог тмурног приказа горчине и безнађа – што их главни јунак (Марчело Мастројани у улози зависног новинара) носи кроз вештачка сазвежђа римског ноћног живота – проистекла фама о некаквој слаткоћи живљења, попут оне пре револуција.
Слично опажање данас исповеда и један од преживелих папараца епохе „слатког живота” Рикардо Гароне:
„Тај живот тада уопште није био сладак како се хтело веровати. Све је тада било већ окончано: весеље, новци, благостање. Остала је била, на дну, само нека меланхолија.”
Ко није лењ да прелиста штампу из тог времена, изненадиће се колико је врелог олова гнева, покуда и мржњи било изливено на Федерика Фелинија. Интелектуалци левице, предвођени (завидљивим?) редитељем Робертом Роселинијем, сваљивали су на Фелинија тада најтежу марксистичку оптужбу, равну осуди на губитак грађанских права, да је „несаживљен са стварношћу” и да су његова лица потпуно „нестварна”.
Посланици деснице тражили су из скупштинских клупа да филм буде забрањен а његова премијера, одржана 5. фебруара 1960. године у миланском кинематографу „Capitol”, била је обележена хорским протестима и звиждуцима, док је аутор одатле изашао сав упљуван.
Званични дневник Свете столице L’Osservatore Romanoобјавио је серију од тридесетак непотписаних напада на филм, почевши од оног насловљеног Срамотни живот, који је написао – према неким недемантованим индискрецијама – будући председник Италије Оскар Луиђи Скалфаро. По свему судећи, католичку осећајност највише је погодила гротескна секвенца са скулптуром распетог Спасиоца, коју хеликоптер носи на одредиште, изнад радничких квартова Рима, повлачећи по њима његову сенку.
Тулијо Кезич, доајен филмске критике, тада писац дневника снимања Слатког живота, сећајући се данас неславног пријема, сетно закључује:
„Данас скоро да жалимо за оном Италијицом, у којој се само због једног, претпостављено аморалног филма – где није било ни пуког наговештаја некакве женске голотиње – толико свађало у породици, кидала пријатељства, покретале битке и пуниле странице новина.”

Кад замирише „ђаволово говно”

У ствари, Фелини и његов први сценариста Енио Флајано прозирали су савремени свет много дубље него њихови католички, десничарски или левичарски оспораватељи. Видели су трагичне последице „смрти Бога” и наслућивали последичну превласт бога Мамона. Главни јунак њиховог филма лута у међупростору између света европске традиције, оличеног ликом девојке налик анђелима са фресака умбријских цркава – чије позиве не разуме од буке таласа историје – и мрцине неке чудовишне морске немани, на последњој обали, у којој оштровидији ум може препознати алегорију америчког Левијатана, авангарду „новог светског поретка”.
Аниту Екберг, коју Марчело зачарано следи, видећи у њој реинкарнацију паганске богиње лепоте – њен амерички пијани и љубоморни муж, пак, безобзирно шамара. А то је само једна од низа Фелинијевих метафора океанских разлика између Европе и Запада, односно између живота и смрти.
Ипак, у времену о коме је реч, свака меланхолија имала је безброј прилика за утеху. Први пример је онај најближи: писцу ових редова било је довољно заузети место на тераси било ког кафеа, од Пјаца дел Пополо до виа Фратина, пружити ноге и поглед, те одмах наћи мелем души у бесконачној променади лепотица, које су гиздавим корацима, као сабљама, тада освајале Рим, стижући из свих крајева Европе, привучене магијом филма и одговарајућих обећања славе.
Када се данас сместим у неко од поменутих осмотришта, прва помисао је болна запитаност: где су нестале лепотице? Уместо њих видим гомиле безличних, па и наказних креатура свих узраста како гиљају журно и усплахирено, незнано куда, смркнутих погледа и без осмеха, као да је европска раса, у међувремену, неким усудом, страшно поружнела.
Са том запитаношћу обратио сам се драгом пријатељу и србофилу Масиму Финију, најоштровидијем медијском осматрачу италијанских прилика, односно неприлика. По његовом мишљењу, нестанак лепотица из средишта Рима није толико последица пропасти италијанског и европског филма под инвазијом америчког смећа, него много дубљих и ширих узрочника:
„Физичко поружњење је последица унутрашњег, које је узроковано ,американизацијом’, чија је основна карактеристика подавање диктатури новца и онима који њиме манипулишу, подстичући похлепе. Тамо где новац завлада – он престаје да буде пуко средство живота, те постаје његов врховни и искључиви циљ, па и смисао. Тамо где новац завлада срцима и мислима људи, све копни и постаје јалово.”
Масимо Фини је објавио и студију о тој болести, насловљену Новац –ђаволово говно”,како су новац звали средњовековни зналци његових моћи корупције људскости.
Једно је извесно: у простору најведрије, најсунчаније и највеселије земље Европе, дакле у Италији, напредовање демоније новца лако је уочљиво на лицима Италијана. Она су одавно изгубила пословичну ведрину и попримила црте хроничног грча и зебње од све тмурније неизвесности сутрашњице. Само су лица продаваца наоружана неким укоченим осмехом који одмах ишчезне, уступајући место мрзовољности, чим схвате да им се и такво усиљено осмехивање није исплатило, да муштерија ништа неће купити.

Сумрак богова, у хомосексуалној верзији

Ресторан „Bolognese”, на Пјаца дел Пополо, још увек је, као и у време претпостављеног „слатког живота”, главно гастрономско стециште предузетничке, политичке и медијске (псеудо)елите, чији протагонисти ту долазе и да би „видели и били виђени”. Столови су ту резервисани само за имена која умеју да убедљиво зазвече преко телефонске жице. Анонимним су отворене само горње одаје, попут десне сале у београдском Клубу књижевника. Као и некад, добити место у доњој сали (равној левој у реченој београдској аналогији) теже је од хамлетовског питања („to be or not to be!?”), јер на њега неко други, односно овлашћени бележник резервација, одговара.
Стога се газда ту толико осилио да сваконоћно седи заједно са гостима, за истим столовима, док се отмено скромни Буда из Француске 7 само најприснијим гостима конспиративно ослони на сто е да би тихо разменио патриотска опажања о политичким приликама или неприликама.
Ипак, воњ новца засмрдео је и у „Bolognese”. Некад су столови ту били великодушно размакнути, како би омогућили паровима да у вечерњим тоалетама тријумфално и нашироко пролазе. Нови газда је цицијашки укинуо та шеталишта таштина и зависти да би удвостручио столове и профит, те се сада гости једва провлаче кроз теснаце налик лавиринту, повремено умачући окрајке бунди или рукава у садржаје туђих тањира. Кад сам га једном приликом због тога прекорио, раширио је руке као Исус на Распећу, у знак своје немоћи:
„Шта могу, драги господине, када сви хоће да седе баш у овој дворани а нико неће да иде у горње одаје, које зврје празне!”
„Хелмут! Хелмут!” – повикала је Елизабет фон Ц., за неким гостом који се кроз жамор и теснаце између столова лелујаво кретао од тоалета ка свом месту. Видео сам му само леђа, прекривена јакном од јеленске коже. Добивши уверавања од гошће да је реч о њеном драгом пријатељу, устао сам, добро закопчао сако на два реда и кренуо да се пробијам ка дотичном е да бих га привео заједничкој пријатељици. Дошавши до циља, једва сам препознао Хелмута Бергера, који је на врхунцу свог успеха, вођен редитељском али и љубавничком руком Лукина Висконтија, играо улогу Лудвига II и декадентног сина породице Круп, одметнутог, из ината, међу есесовце, у филму Сумрак богова. Tempi passati!
Нешто дечачко у његовом погледу понукало ме је да му се обратим шалом, показујући му, нагнут, српског двоглавог белог орла у реверу, уз конспиративно тиху заповест:
„У име српске тајне службе имам пријатан задатак да Вас одмах приведем столу где Вас жељно очекује Ваша пријатељица, Елизабет фон Ц!”
Устао је, као опчињен, зурећи разрогачено у показано знамење, са погледом који је одражавао непомрачни сјај једне невидљиве, унутрашње империје. Промуцао је да не познаје никакву Елизабет фон Ц. Тада сам чуо, као из неке катакомбе, кркљави глас који ми се бесно обратио њујоршким акцентом:
But, he is come with me! Он је дошао са мном! Поштено му је плаћено и он је сад резервисан и заузет!”
Спустио сам поглед ка том гласу и угледао две сподобе. Једна глава била је ћелава и без обрва, кретенски нацерена, а друга, она што ми се обратила, такође округла али обрасла црним чекињама те пуна мржње која се цаклила из ситних, црних очица, испод мајмунски кратког те нарогушеног чела. Обоје су имали масна и тамна лица, пуна митвесера, са носевима од којих би се постидели и слонови и с уснама налик отворима изношених а смандрљаних чарапа. Носили су црна одела као у погребника, са црним кошуљама које су нападно истицале некакве дречаве машне, што су им очигледно служиле и као салвете.
Схватио сам: били су то амерички сексуални туристи који су изнајмили јадно осиромашеног Хелмута Бергера за своју забаву, па су стога полагали право на његову душу и оронуло тело. Помислих: можда их узбуђује помисао да о истом трошку опасују истовремено Лудвига II, Крупа и есесовца? Свет људских изопачења је бесконачан. Сетих се, невесело, Лукина Висконтија, принца класичног и сублимног европског хомосексуализма: кад би видео у какве шаке је запао његов мезимац – преврнуо би се у гробу од гађења и муке.
Једва сам савладао одвратност да бих одговорио њујоршкој, либерал-капиталистичкој похлепи:
„Ја нисам обавезан да разумем Ваш енглески а Ви сте обавезни да знате где се налазите: ово је Европа, и ту Вашим окрвављеним парама није могуће баш све купити.”
Разгоропађену наказу Хелмут је тренутачно умирио обавестивши је да га одводи Србин и да са Србима нема шале. Кренуо је за српским водичом кроз лавиринт као да следи лично Спасиоца ка искупљењу свих греха, распитујући се, успут, љупко и кокетно, није ли у питању снимање ТВ-серије Scherzi a parte,популарног италијанског облика Скривене камере.
Авај, приведени није успео да се сети Елизабете фон Ц, упркос њених подсећања на бројне заједничке пријатеље и најспектакуларније забаве, од Порто Ротондо, преко Кортине д’Ампецо, до Гштада. Тај труд изазвао му је само нека мутна присећања, далеке одразе праха златних периода провода кроз густу маглушину заборава:
„У сваком случају, све се у животу ионако завршава у неком срању, премда промућурнијима остаје по нека гомила или гомилица новца у рукама, а мени само мој го курац или голо дупе, у зависности од тачке са које ме посматрате.”
Тада сам схватио зашто је најугроженији део женског тела на ударе ветрова пролазности, врат Елизабет фон Ц., био вешто обучен, од браде до прсију, у навлаку од густо утканих брилијаната.

Синдикални обиласци рушевина „слатког живота”

Хелмут је предложио да сви одемо у „Alexander Platz”. Помислио сам да је изгубио оријентацију и у простору, а не само у времену:
„Сад да идемо у Берлин?”
Одговорио ми је уз осмех саучесничког ужаса спрам опште конфузије која је захватила свет:
„Ах, не! Тако се зове сад најшокантнији ноћни клуб у Риму... У овом свету влада све већа и блесавија збрка: Александер Плац – у Риму!?”
Имајући у виду присутне и веома пристојне даме, подржао сам предлог домаћина вечере, медијског магната, да одемо на drink у „Scacco matto”, ноћни клуб основан пре три деценије ради обнове „слатког живота”, где се од тада никада нисам вратио. Он је тамо хтео да извиди колико би га коштала прослава дипломе његове кћери, а мене је привукла заносна сен маркизе Ане Стампа Казати, која је на помен тог славног стецишта римских ноћобдија нагло изронила са путева мог сећања, плешући ласцивно да би, по жељи свог супруга маркиза Камила Казатија, привлачила погледе пожуде.
Тај последњи мушки изданак породице Казати једини еротски ужитак налазио је у осматрању спаривања своје прелепе супруге са другима, појединцима или групама, које је особно приводио и наводио. Обичавао је да те сношаје фотографише, како би стицао додатне ужитке кроз контемплацију снимака. Када из круга својих познаника не би имао при руци вољне да му опасују супругу, трагао је за мужјацима даље, па би силазио и у пролетерске слојеве Рима, налазећи их међу послужитељима и конобарима, филмским статистима и војницима на одслужењу војног рока, спасиоцима јавних купатила и носачима са станице Термини, па и међу бескућницима и просјацима, којима је издашно плаћао за сексуалне услуге.
У тој маси знаних и незнаних, бесплатних или плаћених опасивача, само једно лице је привукло и зауставило поглед маркизе. Било је то лице Масима Миноритија, младог студента економије, према коме је она осетила, први пут у свом такође младом животу, порив љубави, која је била узвраћена. Кришом су се састајали, без „трећег”. Када је открио ту забрањену љубав, у нападу несавладиве зависти и мржње спрам победе природе над противприродношћу, маркиз Казати их је усмртио хицима из револвера, којим је докрајчио и свој живот.
На улазу у „Scacco matto”, са стеченим подозрењем живе мете за зловољне погледе којима се не допада моје присуство на сцени медијског рата, уочио сам чудни недостатак луксузних аутомобила и присуство два велика путничка аутобуса. С обзиром да у томе није било ничег сумњивог, опажање сам одмах препустио забораву, ступајући у простор који нисам могао препознати. Уместо челично сивих тапета који су некад служили да истичу жарове Ероса, зидови су сад прекривени великим приказима зодијачких знакова, исликани мешавином умбре и злата. Једино је тама остала иста, пресецана севовима стробоскопске, разнобојне светлости, у ритму техно-музике.
Прошли смо кроз дворану ресторана где су неки гости, повијени над дугим столом, у мрклом мраку, мучно трагали виљушкама за нечим налик макаронама, ћутљиви јер су били ућуткани буком од пар стотина децибела. Добили смо главну ложу пред кружном пистом за игру, али на њој није било ни једне једине сенке сенки маркизе Казати. Нико ту није плесао већ су се сви тискали око празног круга, глумећи блазирану одсутност или равнодушност, колутајући очима насумце наоколо и грозничаво извлачећи димове из цигарета, у очекивању незнаног. Нису ми личили на посетиоце таквих места те сам дрско упитао управника:
„Ко су ови људи овде?”
Задрхтао је од питања и муцајући покушао да спасе углед места:
„Ах, знате, молили су нас, молили и коначно измолили пријатељи, власници једног предузећа из Витерба, да овде приреде забаву за своје службенике па смо, верујте ми на реч, само ове вечери направили изузетак. Иначе... све је по старом.”
Тад сам схватио зашто су пред улазом били паркирани аутобуси. Предложио сам друштву да променимо место и одемо примерице у једнако славни „Number One”,тик уз Via Veneto. Предлог је изазвао жалостиве подсмехе мојој необавештености: „Number One”не постоји већ неколико година, а на његовом месту је отворен ресторан „Eduardo”.
Онај који нас је ту довео, пљеснуо је рукама у знак покрета и разрешења проблема:
„Одлична идеја! Тај ресторан је као наручен за прославу дипломе: има одличну певачицу, која савршено ,скида’ сваки глас по жељи, и малу писту за игру.”
Била је поноћ, али „Eduardo”је већ био празан. Само су за једним столом седели власник, певачица, ислужени папарацо и нека жена неодређеног изгледа. Са јужњачком маском узвишене мрзовољности над сваким имањем и немањем, власник нам је објаснио празнину:
„Хвала Богу, данас су сви гости отишли зачудо раније него обично, па сад можемо да мало одахнемо. Иначе, овде је обично крцато до ситних сати па морам послузи да плаћам специјалне додатке.”
Дао је миг певачици и она је одмах заузела место за синтисајзером, упитавши шта желимо да чујемо. Елизабет фон Ц., је затражила своју „химну: Money, money. Стрпљиво сам одслушао доиста вешту имитацију гласа Лајзе Минели, који ми је изазвао асоцијацију на другу али „политички некоректну” музичку нумеру, из истог филма. Потражио сам замену у антикапиталистичкој химни пролетера римског кварта Трастевере, Дружина ждероња. Двораном се разлегао нагло промукли и напукао глас исконског презира спрам владавине новца:
Дружина ждероња,
дружина младих ми смо,
нама се свиђа само да једемо и пијемо
а за рад ми нисмо!”
По свему судећи, „сладак живот” је само један од назива прижељкивања времена среће, од којег се заправо све више удаљавамо. Реч је о изразу који је сковао кардинал Тиљеран: „Ко није живео у временима пре Француске револуције – тај не зна шта је то слаткоћа живота!” Да би нам се вратила та слаткоћа живота, неопходно је окончање света ужасних последица кобних буржоаских револуција. <