Путопис

КИНЕСКИ ЗИД, У МИСЛИМА ДРАГОША КАЛАЈИЋА

Човек од зида

Према сведочењу првих астронаута који су крочили на тло Месеца, Кинески зид је једино дело људске руке видљиво са те свемирске даљине. Изгледа да је то опажање много дубље него што је мишљено

Када сам устао да поздравим незнанца кога сам очекивао за столом римског Caffe dell Arte, изненадила ме је његова стаситост, прилично изнад кинеског просека. У његовом држању није било ни трага пословичне кинеске љупко савитљиве предусретљивости и озарености, већ је оно одисало марцијалном укрућеношћу и озбиљношћу. Тек да нешто кажем, како бих раскравио услове за разговор — који је он затражио, посредством заједничког пријатеља, такође дипломате — рекох му како ми мало личи на представу коју имам о Кинезима. Овлаш се осмехнуо и одговорио како сам предоџбу о Кинезима вероватно стекао сусрећући углавном Јужњаке:
„Ја потичем са севера Кине, са висоравни провинције Шанси, кроз коју се простире Велики зид. Ми, са севера, знатно смо виши од кинеског просека.”
Уздржао сам се од провере лекције о Северњацима коју ми је пружила власница кинеског ресторана „Ру yи”, пореклом из Шангаја, када сам је упитао која су, у њеној понуди, јела са севера:
„Немам их! Верујте ми, не би Вам се допала. Знају само за бели лук и прејаке зачине. Осим што пословично заударају на лук, Северњаци су примитивни и осиони. Никад се не бих удала за Северњака.”
Заузевши понуђено место, Северњак је упро у моје очи поглед неке дечачки непатворене молбе:
„Знам да сте наш пријатељ и чуо сам да сте веома упућени у ватиканску политику. Слушао сам Вас кад сте на Другом каналу РАИ похвалили позитивни обрт ватиканске политике према балканској кризи. Стога мислим да нам можете помоћи својим саветом у погледу једног великог проблема који имамо са заједницом кинеских католика. Зато сам Вас замолио да се сретнемо.”
Скупио је шаке по столу у знак сажимања мисли, док му је у гласу затреперила неке струна праведне увређености:
„Видите, ми против те заједнице католика, који су наши држављани, немамо баш ништа, али смо одлучно против претензије Ватикана, односно папе, да он одређује ко ће њоме управљати. Како да решимо тај проблем?”

Одбрана државе кроз миленијуме

Дошао је ред на мене да се насмешим:
„Није то уперено против Кине. Једноставно, реч је о посвудашњем начелу хијерархијског устројства и деловања Католичке цркве која је, по дефиницији, наднационална и централистичка...”
Мом кинеском саговорнику то начело изгледало је потпуно неприродно:
„Молим Вас, како то може да буде! Да наши држављани буду подложни власти и наредбама неке туђе државе а не оне којој припадају и којој су дужни да буду лојални!? Да буду првенствено лојални туђој држави а не сопственој!? А шта ће бити ако Ватикан сутра промени политику па наложи кинеским бискупима да раде нешто што је супротно интересима Кине!?”
Морао сам га разочарати: Света Столица не може пристати ни да Католичка црква буде заснована на нацијама, попут православне, а камоли да бискупе производи било која друга, поготову световна власт. Ипак, могуће је, уз одговарајућу дипломатску одрешитост, створити договор који би задовољио обе потребе. За почетак, неопходно је да Кина успостави дипломатске односе са Ватиканом.
Није имао ништа против успостављања дипломатских односа, али је обновљеним погледом дечачки непатворене молбе поново упитао:
„Молим Вас, како да решимо тај проблем?”
Помислио сам да ме није добро разумео, због шкртости описа предочене формуле сагласја супротности, те сам му потпуније и спорије описао шта сматрам да ваља учинити. Пажљиво ме саслушавши, опет је упутио молећиви поглед, уз истоветно питање. Кад га је поновио и четврти пут, схватио сам да у кинеској стратегији спознаје то понављање има улогу подстицања на продубљавање и проширивање одговора и сазнања. Обуставио је испитивање тек кад је уочио да из моје прескромне памети ништа више није могуће „исцедити”. Тада је заклопио своју бележницу, у којој сам, тог тренутка, препознао делић Великог зида самоодбране који кинеске елите већ вековима одржавају, успешно чувајући и бранећи од свих најезди најстарију и највећу државу у повести света.

Спремни на сваку жртву за Отаџбину

У свести савремених Кинеза, Велики зид је не само величанствени повесни споменик већ надасве видљива опомена на дужности, упућена свим поколењима. Сведочи Лиу Шурен:
„Огромност ове грађевине и тешкоће на које је овај подухват наилазио тешко је замислити. У старо доба није било дизалица, ни транспортних средстава. Која је то, онда, покретна снага, која су то била средства којима су ови људи доносили толике камене громаде (тешке готово по једну тону) у ове планинске области и подизали их? Постоји само један одговор: то је била запањујућа генијалност и одлучност тих древних грађевинара, спремних на сваку жртву, који су дословно млели људске животе у овом натчовечанском напору да заштите своју отаџбину. Није ни чудо што се за Велики зид каже да је опседнут духовима хиљада ратника који су погинули током његове изградње. Ипак, задатак је обављен и Зид је издржао. Он још стоји и представља симбол трајне снаге кинеског народа.”

Борхесова (погрешна) нагађања

Пред чудесношћу подухвата изградње Великог зида застала је и машта Хорхеа Луиса Борхеса, највећег енциклопедисте и маштара у повести књижевности XX века. У огледу Зид и књиге, Борхес истражује смисаону везу између два велика подухвата која је предузео Ших Хуанг Ти, први цар Кине: изградња Великог зида (246. године пре нове ере) и паљење књига из прошлости:
„Према историчарима, Ших Хуанг Ти беше забранио да се спомене смрт, тражио је еликсир бесмртности и затворио се у симболичном дворцу, у којем је било онолико соба колико је дана у години. Те чињенице као да наговештавају да су зид у простору и ватра у времену били магијске препреке постављене да зауставе смрт. Можда је цар желео да изнова створи почетак времена и Првим се назвао зато да би одиста био први... Исто бисмо тако могли претпоставити да подизање зида и паљење књига нису биле истовремене радње. Оне ће (по редоследу који одаберемо) побудити у нама предоџбу о цару који је почео разарати а онда се посветио одржавању, или пак о разочараном краљу који је разорио оно што је пре бранио. Обе су претпоставке драматичне, али им недостаје, колико ја знам, повесни темељ. Херберт Ален Џилс извештава да су они који су прикривали књиге били жигосани ужареним гвожђем и осуђени да зидају, до смртног дана, силни зид. Та натукница подупире или подноси и друго тумачење. Можда је зид био метафора. Можда је Ших Хуанг Ти оне који су славили прошлост осудио на дело исто толико големо као и прошлост, исто толико глупо и бескорисно.”
Штета је за наведену Борхесову игру с простором и временом што она почива на недовољној или погрешној обавештености, приписујући тако првом кинеском цару изум великог зида ради одбране државе. У повесној стварности, након скоро стогодишњих победоносних борби државе Ћин против низа непријатељски намерених краљевстава и одговарајућих ратних савеза, њен млади суверен, по имену Ћин, освојивши и припојивши преостале независне феудалне творевине, створио је прву кинеску империју. Године 221. прогласио је себе првим царем, узевши ту титулу као своје ново име: Ших Хуанг Ти. Он је тада предузео повезивање одавно постојећих, одбрамбених зидова побеђених и припојених краљевстава, који су били дуги и по неколико стотина километара. Тако је створио један јединствен зид, дуг преко шест хиљада километара, ради заштите од упада и најезди туранских народа са севера.
Изградња тих граничних зидина почела је скоро девет деценија раније, обележивши период који историчари зову „епохом зараћених држава”. Ваља истаћи да је ту епоху карактерисао и ванредни развој привреде и војне технике, уметности и занатства, метафизичке и политичке мисли, где је доминирала фигура великог реформатора Конфучија. Ипак, управо најмлађа и цивилизацијски најзаосталија држава Ћин, коју је карактерисала најстрожа централистичка власт ратничке аристократије, успела је да сама победи све остале и да постане средиште кристализације кинеске империје.
Нема основа ни Борхесова претпоставка да су „зид у простору и ватра у времену били магијске препреке постављене да зауставе смрт”. Тражење „еликсира бесмртности” чини део таоистичког учења и нема никакве везе са физичким већ са метафизичким идеалом, уосталом својственим низу других древних традиција, па и хришћанској. Судећи према расположивим подацима, Први цар је наредио паљење само списа конфучијанске школе политичког мишљења, поштеђујући од ватре књиге које су имале практичну сврховитост, од агрикултуре до медицине и прорицања. Остаје нам да нагађамо да ли је Први цар прогонио конфучијанску мисао и њене следбенике због општих, идеалних или само посебних политичких разлога, попут оних садржаних у чињеници да су у тим књигама, често, према правилима етикеције, били слављени суверени и династије потом освојених и припојених краљевстава.

Царске сумње у хуманизам и морализам

Судећи и по царском дворцу, који је архитектонски симболисао годишњу путању сунца, Први цар је начела државног уређења изводио из космичког поретка, за разлику од Конфучија, који је — најпростије речено — учио да је човек урођено добар те стога ваљана мера свих ствари, и да је човечност извор благостања, по формули: „Када је уређен породични живот стиче се ред у друштвеном животу а када се уреди друштвени живот, стиче се мир у свету.”
Први цар је вероватно сматрао да је такав редослед наопак и да конфучијанска слепа вера у доброту човека те морализам — и одговарајући а неминовни вредносни релативизам — прете подривањем темеља успостављеног царства, идеално схватаног као одраз Неба на Земљи.
У суштини, Ших Хуанг Ти је предузео подухват који је знатно чудеснији него што то нагађа Борхесова пресмела машта. Он се с правом назвао Првим јер је доиста био први цар Кине чије је државотворно дело — попримајући, кроз вековне буре и ломове, различите облике, око такође различитих идеолошких начела — суштински остало трајно, неуништено, до наших дана, као најстарија држава у повести света.
Под светлом изложене концепције царства као одраза Неба на Земљи, можемо проникнути и у оно више, метафизичко значење Великог зида у мислима Првог цара. За Првог цара, Велики зид извесно није могао бити неко „глупо и бескорисно дело” — како то нагађа Борхес — већ симболична и стварна одбрана одраза вечног Неба и такође вечних небеских начела од сила стихија и нереда, пролазности и пропадљивости својствених Земљи.
Уосталом, многи потоњи суверени кинеског царства су ревносно обнављали и утврђивали Велики зид, покрећући и стотине хиљада неимара у велике радове, 213. године пре нове ере, те у новој ери 423, 447, 552... Ти градитељски подухвати, изискујући масовну радну снагу, узроковали су насељавање и оплодњу многих пустих предела, изградњу низа градова и села дуж границе.

Знамење духовне воље

Неупућене масе модерних, страних посетилаца Великог зида највише чуди утисак да то није тако тешка препрека за освајаче. У питању је грешка у спознајној перспективи, својствена начину мишљења модерног човека, који је склон да прецењује материјалне вредности и да потцењује духовне. Велики зид је бранио Кину не толико својом материјалном величином и чврстином већ као знамење духовне воље за одбраном државе, пред којим су се повлачиле многе најезде, често без борбе, те и не покушавајући да га превладају. Својеврсну похвалу Великом зиду изрекли су први астронаути који су крочили на тло Месеца: он је једино дело људске руке које је видљиво голим очима са такве свемирске даљине.
Када је кинески саговорник заклопио своју бележницу, у којој је марљиво, кинеским знацима, записивао одговор на своје питање, замолио сам га да одговори једној мојој радозналости: да ли сламање побуне у крви, на тргу Тјенанмен, 1989. године, сматра, идеално, делом нове повести деловања духа Великог зида? На његовом лицу искрсла је она врста осмеха која потиче од хроничног умора, какав има учитељ држећи лекције приглупим или лењим ученицима:
„Апсолутно! Ми разумемо али не правдамо овдашња моралистичка згражања над том применом силе. Постоје ситуације када смо принуђени да бирамо само између два зла. Тада треба изабрати оно мање. Да смо се тада уздржали од примене силе, да смо попустили пред побуном организованом споља, оличеном кипом америчке Слободе од картона и америчким заставама, изазвали би неупоредиво веће и крвавије трагедије. Изгубили би нашу државу. Данас Кина не би постојала, као што не постоји Совјетски Савез. И да Вам ја још нешто кажем: велики препород Кине почео је управо 1989. године, од Трга Тјенанмен!”