Тајанствена Европа

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ КОД ГАБРИЈЕЛА Д'АНУНЦИЈА, У БРДИМА СЕВЕРНЕ ИТАЛИЈЕ

Храм жудње за женом

Над језером Гарда, велики писац Габријел Д’Анунцио (1863-1938) саградио је себи велелепни дом-музеј, посветивши га победи италијанског оружја у Првом светском рату. Али, мислимо да је он ипак створен првенствено за женске очи

– Што време више буде одмицало ка слому овакве, јадне Европе и ка рађању нове, слободне и моћне – уверен сам да ће значај и слава Д’Анунција расти све више, нарочито у женским очима!

– Зашто тако мислиш? – пита ме, затреперивши дугим трепавицама пред нагло раширеном модрином свог погледа, грофица Мариела Алберини, прелепа колумнисткиња Берлусконијевог дневника Il Giornale, којој помажем саветима и грађом да напише политички трилер о саботажи у Чернобилу, али под условом да за катастрофу не оптужи и не оцрни Србе.

Кажем како је у питању нужна последица брзог и све дубљег и ширег, скоро масовног суноврата европске, белачке мушкости у мртви океан равнодушности спрам чари и чаролија најзаноснијег бића у овој арени универзума, дакле Жене. О томе, уосталом, жалосно сведоче и све учесталије тријумфалистичке манифестације милионских маса педера по престоницама Европе, с часним изузетком српског Београда. Својом поезијом и романима, мислима и делима, држањем у салонима и на трибинама, те надасве својим домом-музејом – Д’Анунцио је истрајно стварао и створио последњи велики исказ мушке жудње за дивотама женског рода.

Додуше, изложено мнење је сасвим усамљено. На књижевној левици – од старог модернизма до новог постмодернизма и бившег интернационализма који се сада зове мондијализам – Д’Анунцио ужива само углед великог мајстора уметности ради уметности, односно говора ради говора. Таква слава је ту сасвим разумљива: немајући ишта значајно да кажу, левичари свој хронични недостатак настоје да надоместе оним како се нешто каже. И за те потребе Д’Анунцијева барокно раскошна реторика је непревазиђени узор, тим пре што и она служи да својим светлуцањима и засењивањима покрива општа места, баналности и извештачености, од којих су саздани његови романи.

Изметом против Бечлија

У просторима духовне деснице – већ деценијама животно угрожене мањине – задовољавају се хвалоспевима с левице. Као да је у питању нека накнадна освета Учитељице живота, с обзиром на предугу проскрибованост Д’Анунција под жигом фашисте. Ту се због застарелости или неприличности углавном прећуткује политичко-историјски значај Д’Анунцијевих подухвата: од стваралачког, сценаристичког и редитељског, па и костимографског и кореографског обликовања италијанског национализма по узору на империјални Рим, преко општег позива да се Италија сврста на страну атлантских савезника а против Аустроугарске, до освајања Ријеке, на челу личне легије, где је успоставио систем у којем многи историчари виде најаву корпоративне државе фашизма. Негде између, Д’Анунцио је надлетео Беч и из авиона којим је сам управљао истресао летке италијанског иредентизма и свој измет, држан у ноћној посуди.

И сам Д’Анунцио, у писму Бениту Мусолинију од 27. августа 1926, исповеда своје незадовољство што те његове заслуге за отаџбину фашизма бивају намерно бацане у заборав:

„Након што сам испоштовао целокупну лојалност моје сагласности, након што сам одбацио и развејао више него једну тешку сенку – такође изван Италије – а да при том ни за час нисам изашао из елегантности моје резервисаности, ја, сада, с мојом проницљивошћу ,видовитог слепца’ уочавам знаке неповерења, знаке посебне предострожности са твоје стране, и са стране твојих службеника, против мене који не може бити супарник, нити такмац, осим самом себи... И зато се сада питам како имаш срца да код Италијана подстичеш привидни заборав свега онога што сам учинио. Једногласност неких запањујућих прећуткивања одаје послушност спрам одређене наредбе. У Африци не постоји пророчки песник Подвига у прекоморским земљама. У отаџбини не постоји ријечки творац Корпорација, не постоји обновитељ сваког мужевног повика, геста, ритуала; не постоји изумитељ извесних говорничких ритмова, неких моћних каденци (алузија на Мусолинијеве имитације Д’Анунцијевог стила, прим. Д. К.), неких покретачких потрага… Моја истинска слава светлеће у следећем столећу.”

Ево нас у реченом столећу очекиване славе. Што се тиче писца ових редова: у шетњи кроз алеје парка и кроз одаје низа зграда дома који је Д’Анунцио саградио себи над језером Гарда. Реч је о скупу једноспратних и двоспратних зграда неороманског стила, које су постављене у поредак налик војном утврђењу, да не кажем касарни (због њихове љупкости). Свакој згради и сваком простору била је намењена посебна функција, од трпезарије, спаваћих соба и купатила те радне собе, преко Собе реликвија и Дворане глобуса с библиотеком, до Салона музике,Аудиторијума, Музеја и Почасног перона, за потребе свечаног дочека високих званица. Унутрашњост је испуњена, до крајњих граница расположивог простора, силесијом намештаја и предмета, слика и скулптура, таписерија и завеса, књига и рукописа. Све је прекривено полумраком из ког просијавају позлате које су Д’Анунцију биле посебно драге. Свуда их има, од украсних елемената од гипса на строповима до прекривача и повеза књига.

Брод у брдима

Најрадије долазим у посету Д’Анунцију у касну јесен, када се над северном Италијом наднесу магле. Волим да тако корачам, по увелом лишћу парка, кроз маглу, и да ме из ње увек изненади прамац ратног брода који је д’Анунцију поклонила ратна морнарица, изневши дар у шуму, високо над језером и далеко од сваког мора. Станем пред тај брод, којим је командовао у рату погинули пријатељ песника, и осећам се као да сам изашао из логике овог света те одмакао далеко, зашавши у неку другу, где је све могуће, па и свеколики преокрет свих преокрета Европљана...

Званично, све је то Д’Анунцио посветио победи Италијана у Првом светском рату, коју величају многи ратни трофеји, од оружја и ордења све до поменутог ратног брода и мале подморнице бригаде Decima Mass, под кровом Музеја. Огромна већина учених истраживача списа и подвига Габријела Д’Анунција, пак, сматра да је он хтео и успео себи за живота подићи споменик, односно музеј и маузолеј, како би они кроз деценије и векове подстицали и одржавали сећање на његов пустоловни живот и спектакуларно дело. Може бити, али ваља се чувати од једностраних објашњења. Како нам сведочи животно искуство, једна последица обично има више узрока.

Једно је, бар мени, извесно: радо свраћам у простор Д’Анунција јер његов пример пружа велику наду за усправљање преполовљеног или поклеклог европског човека. Најједноставније речено, Д’Анунцио својим животом и делом показује те доказује да је човек из класе осредњих у стању да се, силином жеље и воље, вине високо те далеко, надмашујући сопствену и општу жалосну меру ограничености.

У књижевности није имао рећи ништа ново а камоли значајно, али је ванредном вољом и трудом успео створити стил писања који је утицао чак и на геније попут Јукиа Мишиме. Када је у неком холивудском биоскопу видео филм Кабирија – за који је Д’Анунцио написао сценарио и дијалоге, створивши тако жанр филмова о бодибилдерима из империјалног Рима – Дејвид Грифит је прекинуо рад на филму, бацио све снимљено у смеће и надахнуто се окренуо снимању ремек-дела Нетрпељивост.

Д’Анунцијева слабашна телесна грађа, веома увучена брада, месечарски водњикав поглед – све то указује на слаб и поводљив карактер, ако је веровати класичним уџбеницима о физиогномици и карактерологији. Ипак, он је успео да превлада сва негативна генетска условљавања, те да постане истински херој историје. Није потребно бити посебно добро упућен у естетику те повест уметности па схватити да је дом Д’Анунција крцат предметима сумњиве вредности, изабраних од лошег па и најлошијег укуса. Јасно је да их је најгори укус ту нагомилао, као да је био вођен блесавом идејом да квантитет може произвести некакав квалитет. Ипак, управо тај прелаз се ту десио: у мноштву нагомиланих предмета, скулптура и слика, њихове појединачне агресивне неукусности су се изгубиле силом међусобних судара и порицања, стварајући скупа једну велику вредност. Можда је у питању нека естетска примена правила алгебре по коме два минуса стварају плус.

Last but not least, и славу великог љубавника Д’Анунцио је стекао упркос своје ружноће и, извесно, веома скромних физичких и еротских моћи, о чему сведочи и чињеница да је својом наметљивошћу и агресивном стратегијом освојио многе вредне и славне, слободне или удате жене, али да ниједну није успео потом да дуже задржи. И ту ваља позвати за савет животно искуство: свако мушко хвалисање одаје слабића, а склоност промискуитету и неверству заправо немоћ која недостатак квалитета крије иза квантитета.

Д’Анунцијеви дневници откривају да је освајање Жене било и остало – од ране младости до већ сенилне старости – средишњи циљ његовог живота. Зашто? Зато што је у Жени видео најпожељније огледало пред којим се намештао да би огледао своје успехе на високим путевима преображаја. Настојао је да од генетског материјала подобног једино улози грађанске осредњости створи аристократског барда, националног хероја и неодољивог принца. Добро је знао да су женске очи најпродорније и најстроже. И зато је надасве од жена тражио макар посредне похвале, до којих му је било много више стало него до Мусолинијевих признања. Уосталом, најбоље стихове, ослобођене од сваке сладуњавости, написао је у старости, обузет очајањем због губитка полне моћи, conditio sine qua non женске привржености.

Све остало, од уметности до политике, било је у сенци Жене или у служби засењивања Жене. Био је истрајно опседнут размишљањима и смишљањима како, каквим поступцима, у каквом амбијенту и атмосфери, с каквим мелодијама, речима и гестовима, у каквој одећи и под каквим мирисима наступити – е да би освојио, односно завео и одвео у постељу намерачени плен. Стога сам слободан закључити да је и велелепни дом, који је саградио тобоже само у славу италијанског оружја, био надасве замишљен као архитектонски удар, срачунат да изазове дивљење и подавање одабраних узорака вољене Жене.

Сањао је дивље Српкиње

Последњи пут посетио сам Vittoriale у друштву најзаносније и извесно најлепше жене италијанске књижевности, Сибиле Алерамо, која није имала срећу да је виде Данте или Петрарка већ само чкиљаве, кратковиде или зрикаве очи модерних, попут Стефана Цвајга, коме ипак дугујемо достојно, премда левантијски претерано представљање:

„Ко није видео Сибилу Алерамо у Риму, првих година XX века – тај ништа није видео!“

Корачао сам стазама Vittoriale с примерком књиге Сибилиних белешки, објављених постхумно под насловом Orsa minore (Мали медвед). И имао сам утисак да и она крај мене ступа кораком лаким попут оног у Нике Самотрачке. Био је то корак победоносне али тужне узвишености над мушким светом кроз који је пролазила, стечене дубоком свешћу не само о врлинама мужевности већ и о њиховом изостанку на свим местима заказаних састанака.

Ваља признати да предмети његових удварања пречесто нису били на висини приређеног спектакла. И о таквим тренуцима разочарања обавештавају нас његови дневници. На једној страници гађење које Д’Анунцију изазива рачунџијска нискост и морална млохавост неке грађанке – очекиване на неком (изгледа пропалом) љубавном састанку – покреће његове крилате мисли ка даљинама хоризоната обележених ланцем динарских планина, где се у том часу дивље лепе српске жене, стамене попут стена и усправне попут клисура, јуначки боре за слободу, раме уз раме са својим мужевима. Узгред речено, то дивљење посебно осведочава и велика Ода народу српском,песнички пренета повест српских борби, од Косова поља до Кајмакчалана. Када су протоизвођачи јавног мнења Запада уочили да је Италија једина чланица NATO-а где Срби добијају медијски рат – коментатор Corriera della Sera је то приписао даљинском утицају Д’Анунција и његове оде.