Живети се не мора, али се мора пловити

Путовање није само начин да се пређе, углавном најкраће и најефикасније, раздаљина између две тачке у простору. Много више од тога, путовање је и истраживање и сазнавање, освајање новога и пустоловина, игра. Оно може бити страст, филозофија, поглед на свет, може имати своју естетику и поетику, своје обреде. Има у њему нечега од древне алхемијске тајне: не мењају се само предели кроз које се путује, него и сам путник. Путовање није само упознавање света у којем живимо, него и сопствене душе. То је исконско објављење које су нам пренели мудраци: „Лепота је у оку онога ко гледа.” „Божанско није у ономе ко је предмет дивљења, него у ономе ко се диви.”
Путовати — то није само гледати, него и видети.
Више пута Драгош Калајић је цитирао ове реченице свог пријатеља, из предговора једној важној књизи о Србији. Враћао им се и подсећао на њих.
А у овом одељку Сајта Драгош Калајић показује нам до каквих је даљина он стигао на својим путовањима. До каквих дубина и висина. Наслућујемо велики труд који је увек неопходан да би изгледало како ствари теку с лакоћом. Видимо колико је на тим путовањима он проверавао своја знања и учио, и колико је потом помагао другима да уче.
Сва путовања Драгоша Калајића су једно Путовање, узбудљиво и непрекидно, радознало и просветљујуће. То Драгошево Путовање је и живот и сан. Живот као пловидба, сан о повратку у наш небески завичај, у наш прави дом.
Линије Драгошевих путовања, са којих овде доносимо записе, исцртавају пред нашим очима мапу једне нарочите сакралне географије, евроаријске и хиперборејске, у којој нису случајни чак ни они који верују у случај. Дух тих места, њихов genius loci, чува важне истине о нама. Зато стижемо у Стоунхенџ и стари Ефес, у Доломите и на Кинески зид, у Урбино и на Сими, у Париз и Београд. И зато се увек враћамо, авионима и возовима и бродовима који израњају и праскозорја. <