Драгош Калајић

СМАК СВЕТА

(„Накладни завод Матице хрватске”, Загреб, 1979)

Предговор писца

Античка култура не познаје обичај предговора. Као прави преседан, он се појављује тек у периодима декаденције, када људи с разлогом губе поверење у своје моћи. Зато и писци од читалаца унапред траже извињење за сопствене немоћи. Већ је Caton, на маргини једног таквог предговора, у знаку извињења, опомињао да оно што изискује извињење није ни требало чинити: „Реци ми, молим те, ко те је терао да чиниш оно за шта пре самог чина тражиш да ти буде опроштено?”
У модерним временима, свакодневно искуство живота сведочи да само мањина уљудних тражи извињење за оно што ће учинити, или што је учинила; ипак, почетак модерних времена коинцидира са обновом обичаја писања предговора књигама. Али, у том случају, предговор је неопходност; заправо, као што примећује Quadrelli, сасвим је модерна предрасуда да треба читати књиге – да би се знао њихов садржај. У древним временима писмености, за упућене је било довољно знати наслов да би се знало и о чему књига учи. Тада је свет био у средишту Птоломејевих сфера, а човек је био управо средиште тог света: само онај ко се налази у средишту, или је и сам средиште – не може се осећати изгубљен. Човек је живео у једном познатом свету, да не кажемо присном, где је све „ново”, неочекивано или необично било синоним безвредног и непожељног, јер је долазило из предела изван средишта, са екстрема, дакле из екс-центричности. Али, као што је познато, са космолошким револуцијама ренесансе, почиње модерно доба, и човек губи свој средишњи положај. Ту ново, неочекивано и необично чине правило, а осећање средишњости бића прави је изузетак. Индустријска борба против природе – мења природу, а где има много одступања од природе, ту има и много чудовишности. Ето зашто је предговор постао неопходан.
Са том великом променом у животу човека Европе, са „губитком Центра”, мења се, радикално, и хијерархија вредности и класична аксиологија. У модерном добу, путеви културе воде у супротном правцу од онога којим су витезови Округлог стола галопирали: ка Граалу, ка пехару Центра. Дакле, модерни правац је упућен свему што је ексцентрично, и лов на чудовиште постао је бесомучан, јер је ловиште веома сиромашно: не веће од људске лобање. Суочивши то сиромаштво ловишта, последња генрација ловаца на чудовишно морала је да рационалише лов, да подели секторе и ограничи права. Тако, парадоксално, предговор поново постаје излишан, јер није потребно читати књиге да би се знао њихов садржај: довољно је прочитати име писца да би се знало шта лови: „празнину” или „инкомуникабилност”, „мучнину” или „апсурд”, „метаморфозе” човека у инсекте или „алијенацију”, „либидо” или „ток свести”...
Па ипак, ја пишем предговор, али не само зато што је моје име недовољно познато да би читаоцу било обавештење о садржају књиге. Наиме, садржај ове књиге је заиста нов, неочекиван или необичан: „смак света”. У ствари, ту је нов, неочекиван или необичан управо приступ феномену „смака света”, јер је сам феномен већ постао опште место свакодневне свести, припадајући оним идејама пред којима људи обично слежу раменима и одлазе даље, паметнијем послу или циљу. Узгред речено, чини ми се да је таква равнодушност пред идејом „смака света” веома опасна. Истина, током историје човек је веома често дизао узбуне пред опасностима од „смака света”, али су се оне редовно показивале као неосноване. Доказ томе је и чињеница да живимо. Али, да ли „смак света” обавезно подразумева уништење физичког живота? Коначно, зашто бисмо „смак света” морали замишљати као нешто што се среће само у будућности? Зашто „смак света” не би могао бити и догађај наше савремености, или чак прошлости? У мојим размишљањима, таква су питања постала прво претпоставке, а потом, из разлога које ћу изложити, и усвојена гледишта разматрања.
Дакле, овај предговор има функцију увођења читаоца у нову област мисли, односно у идеју да је „смак света” управо актуалност културе Запада. Мислим да је најбржи увод у ту област онај који сам сам прешао: уосталом, не познајем бржи или краћи. Ушао сам у простор „смака света” у јесен 1976, одазвавши се позиву једног издавача да за његову популарну библиотеку приредим избор из коментара и репортажа објављених претходних година у Борби (под заједничким називом „Оптимистичке белешке”) и месечнику АШ (рубрика „Happening”). Имајући у виду намену, односно профил читалаца, одлучио сам да књигу снабдем и сажетим речником страних израза и појмова који су више подразумевали него што су објашњавали, и који су често, у савременим контекстима, попримали нова значења, различита од оригиналних.
Читајући поново те текстове, који су били писани непосредно, а понекад и диктирани словослагачима, открио сам да поседују заједнички чинилац, јединствену боју, боју сумрака Запада. Тако сам у тој лектири, вадећи изразе и појмове за речник, наишао на реч лепог, женског рода: „декаденција”. Стајала је уреченици која је поредила модерну са римском декаденцијом. За тренутак сам одложио текст и, загледан у ноћ изнад Београда, помислио како протагонисти римске декаденције нису били свесни чињенице да проживљавају крај своје империје.
Та помисао родила је другу: можда и данас модерни човек културе Запада проживљава свој сумрак, свој крај времена, свој „смак света”, несвестан да га живи, да му присуствује?
Претходно питање ража друго питање: на чему почива та несвест, та илузија живота у смрти? Можда почива на томе што наша свест да живимо траје дуже од наше свести да умиремо? Можда почива и на уверењу да „смак света” мора бити обавезно у облику неке материјалне катастрофе планетарних размера? Јасно, силе које су толико моћне да могу изазвати материјалну катастрофу света превазилазе све што је човек искусио. Без премца у људском искуству, оне су и без озбиљних препрека. Отуда је човек склон да такву катастрофу замишља као тренутни феномен. Ако је за стварање света било потребно шест дана, за његово рушење очигледно је довољно неупоредиво мање времена. Јасно је да такво схватање „смака света” у свести модерног човека потиче из хришћанског одгоја, из хришћанске Апокалипсе. Али, псотоји и низ других традиција које не говоре о материјалној катастрофи већ о духовној катастрофи човека, као основном обележју „смака света”. Таква концепција „смака света” карактерише управо све веродостојне евроспке традиције. И пошто људско искуство сведочи да су преображаји духовних или душевних садржаја најчешће веома дуготрајни, да трају вековима, па и миленијима, може се закључити да би „смак света” у знаку духовне катастрофе морао бити не нагао већ постепен, дуготрајан процес.
Тако сам дакле стао пред алтернативу: стварати речник „смака света” са становишта потврђивања његове актуелности, или са становишта одбијања да постоји такав феномен? Морао сам се одлучити за једну од алтернатива и због ограничености расположивог простора. Одлучио сам се за прву алтернативу, јер је она очигледно кориснија, а уз то обострано –и за писца и за читаоца – занимљивија.
Хронолошки последњи проблем с којим сам се суочио у припремама за писање речника појмова и израза модерне културе, што као симптоми и знаци одају реалност или блискост „смака света”, био је проблем одређења критеријума за дијагнозу. Како препознати у одређеној појави, у одређеном изразу, симптом или знак краја времена, „смака света”? Први одговор је веома једноставан и упућује на наалогије или изоморфије овог правила: да би се спознала смрт, треба познавати живот; да би се спознала агонија, чудовишност, дегенерација, треба знати шта је то виталност, лепота и формативни принцип генерације, стварања. Следећи проблем је неупоредиво тежи; шта узети као примере или моделе, узоре виталности, лепоте и истине? Очигледно је да такве примере или узоре није коректно тражити у модерном добу: велики део његових садржаја вероватно припада сфери симптома „смака света” или потпада под ударе сила катастрофе. Други део јесу позитивни садржаји који нису исцрпли своју историјску мисију, те са строго формалног гледишта није коректно употребљавати елементе вредновања које они несумњиво пружају. Уосталом, склон сам тежим путевима, јер и писање чини део игре, оног римског ludere, а само играчи без амбиције иду пречицама, користе најједноставније поступке. Дакле, у трагању за парагонима који би методом компарације омогућили спознају симптома или знакова „смака света”, превазишао сам најширу дефиницију „модерног доба”, ушавши у доба најраније младости Европе, чије вредности трајно привлаче наше мисли и снове.
Уосталом, и са гледишта модерне културе такав метод стварања, помоћу поређења древних и модерних садржаја – потпуно је легитиман, јер је уобичајен. Шта би за нас значио Joyceov Уликс без Хомерове Одисеје? Joyceovо дело постоји са својим значењима захваљујући Хомеровом делу, као што паразит постоји захваљујући живом организму који уништава да би опстао, као што свест о ноћи постоји због искуства светлости Сунца. Тек приведени Хомеровим јунацима, Joyceovi јунаци живе својим пуним смсилом и значењем- Тамо, Одисеј незадрживо прелази све препреке да би се ватио свом Центру, свом краљевству и завичају – Итаки. Овде, у модерном добу, пародија Одисеја која се зове Блум лута без циља и сврхе, без центра и Итаке, те није случајно да га Joyce обрезује, јер је у то време јеврејство било синоним „вечносг прогонства”, без отаџбине. Али, Блум није ни добар Јеврејин, јер се жени не-Јеврејком, ирском католикињом, која је са својим неверствима и еротским маштаријама сушта антитеза Пенелопи. И пошто је Дедалус само бедни сурогат Телемаха, који у Блуму не налази моћ духовног упућивања и очинско својство auctoritas, можемо закључити да су Блум и Моли пар без потомства, без будућности, као и без дома, пар у коме се препознаје инкарнација модерног, космополитског човека са његовим индустријама презерватива, контрацепционих средстава и абортусима, јер те индустрије онемогућавају пород.
Прионувши на писање речника „смака света”, убрзо сам приметио да губим контролу над његовим димензијама. Коначно, речник је обимом превазишао у почетку замишљену књигу. Тако сам првобитну намеру одложио за другу прилику, тим пре што су и многе идеје или подаци из поменутих есеја и репортажа ушли у овај речник као његов саставни део.
На крају, остаје ми да захвалим читаоцу на указаном поверењу, о чему сведочи то што ову књигу држи у руци.

Београд, зима 1977/78.