ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

„Мистерија кабале” Елифаса Левија

У историји модерног езотеризма фигура Елифаса Левија издваја се приматом истраживачких предузећа, ширином и далекосежношћу утицаја те спектакуларношћу биографије. Син сиромашног обућара, Alphonse-Louis Constant, алиас Eliphas Levi, прво образовање је стекао у католичком семеништу, где се припремао за свештеничку каријеру. Премда је касније прећутно прихватио титулу „опата” — он никада није стекао већу еклезијастичку титулу од ђаконске. Доживевши неку врсту социјалне кризе, Леви је напустио семениште да би се посветио револуционарној акцији, производњи памфлета у духу утопијског социјализма и панхуманизма, који су му отварали врата затвора и најпомоднијих салона епохе.
Неочекивано, 1850. године, дакле у четрдесетој години живота, Леви доживљава нову, овог пута спиритуалну или спиритуалистичку кризу, која га је увела у свет модерног езотеризма и окултизма, где га васпитавају дела Розенрота (Rosenroth), Сведенборга (Swedenborga), де Сент-Мартина (de Saint-Martin), д’Оливијеа (d’Olivet), те нарочито Вронског (Wronskи), под чијим утицајем пише прво дело такве врсте: Догма и ритуал високе Магије. Као последња веза са претходним светом, напушта га његова лепа и млада жена, невољна да га следи на новом путу.
Врло брзо Леви је стекао профил оригиналног мислиоца и писца чија су дела привлачила пажњу веома хетерогених амбијената епохе, од Париза до Лондона, од езотериста до уметника романтичарског или симболистичког надахнућа. Своју самосталност је изразио и напуштањем масонске ложе „Великог Оријента“, сматрајући да је у питању вид модерне секуларизације, где су изгубљена знања оригиналних значења симбола и ритуала.
Духовно предузеће Левија карактерише амбиција уједињења различитих традиција (хришћанске, кабалистичке, јеврејске) под светлом уверења да оне потичу из јединственог корена те да њихови текстови садрже и „скривено” значење. Дакле, у ширем смислу, у питању је значајна интуиција „Примордијалне Традиције” коју је тек у XX веку по планетарном обзорју различитих култура осветлио Рене Генон (Rene Guenon) делима попут Велике тријаде.
Нарочито је занимљив Левијев скептицизам којим је одлучно одбијао сујеверја епохе, попут спиритизма и реинкарнационизма. По речима Генона (Guenon), „опат је суштински био антиспиритиста и никада није веровао у реинкарнацију. Ако се понекад представљао као реинкарнација Раблеа (Rabelais) — чинио је то само у смислу интелектуалне шале.”
Јасно је да су време и развој нео-метафизичке мисли, уз трезор филолошких сазнања, девалвирали многе аспекте Левијевог учења, али оно ипак остаје незаобилазна појава културе XIX столећа, појава без које није могуће разумети многе њене токове и плодове. Дело Мистерија кабале је најпогоднији рад за упознавање модерног читаоца са Левијем. То је уједно најзанимљивије и најприхватљивије прегнуће Левија. У питању су коментари и тумачења најнепрозирнијих објава Језекије и теолога Јована из Апокалипсе. Чињеница да су то и најтајанственији текстови хришћанства — предмет миленарних напора „дешифровања” — осветљава значај и привлачност Левијевог прегнућа да проникне у тајни смисао објава.

(Београд, 1987)