НОВА ИСТОРИЈА

Јингер међу Србима

У Европи под окупацијом комунизма, прве редове Ернста Јингера објавио је Драгош Калајић, почетком седамдесетих година, на страницама београдског часописа „Дело”. Калајић је и први позитивно вредновао плодове Јингеровог генија, у својој књизи „Мапа (анти)утопија” (1978). Зато смо прво њега питали шта мисли о новој слави Јингера. Ево одговора.

У овом случају осећање претходи мишљењу. Вест да је главни догађај Венецијанског бијенала уметности појава одломка Јингеровог дневника, као предговора у каталогу те манифестације — изазвала ми је осећање у коме се мешају сета, задовољство и иронија.
Са сетом сам се сетио првог сусрета са Јингеровом мишљу, у Београду педесетих година, посредством лектире Лукачеве студије Разарање ума, посвећене марксистичкој осуди „реакционарних мислилаца”, наравно све самих „фашиста”, међу којима се, уз Ничеа и Хајдегера, истицао Ернст Јингер. Нас неколицина малолетних антикомуниста — да не кажем „десничара”, јер тај атрибут изискује ултра високо образовање — читали смо из те књиге само цитате озлоглашених мислилаца, прескачући Лукачеве марксистичке гњаваже. У оном мраку марксизма на власти, ти цитати су деловали као драгуљи, кристализације соларне светлости, који су покретали наше мишљење и снове.
Осећање задовољства потиче из сазнања да је са још једног великана европске мисли скинута цензура владајуће левичарске културе. Цензура је скривала врлине и вредности од погледа нових поколења и тако штитила безвређа званичне културе. Када сам, почетком седамдесетих, трагао за преводиоцем одломака Јингерове књиге На зиду времена, са немачког изворника, нико се из страха од политичких казни није усуђивао да то уради, те сам био принуђен да сам то учиним са италијанског превода. На срећу, појава Јингеровог рада на страницама београдског часописа Дело није изазвала осуде, али само зато што нико од званичних цензора или масе бесплатних достављача није запамтио Јингерово име са Лукачевог списка забрањених мислилаца.
Осећај ироније упућен је мештрима и мешетарима званичне културе Европе под америчком окупацијом. Хтели су да Венецијанском бијеналу додају мали украс, из Јингерове радионице, као доказ своје интелектуалне смелости, али је он све засенио, откривајући ружноћу модерне уметности, која у најбољем случају медијумски осведочава размах нихилизма наопаке цивилизације Запада. Селектор Бијенала и уредник одговарајућег каталога, Бонито Олива, очигледно ништа није схватио читајући Јингера, јер га сврстава у првоборце „револуционарног нихилизма”. Јингер и према сопственом одређењу припада великанима „конзервативне револуције”, попут Шпенглера, Мелера ван ден Брука или Хајдегера, који су устали прво против „револуционарног нихилизма” западне културе и цивилизације.
Немачки „конзервативни револуционари” су схватили да се размаху модерног нихилизма не може ваљано супротставити никакав носталгични позив на обнову установа и обичаја пропалог поретка, већ да је неопходно врлине и вредности европске Традиције препородити револуционарном акцијом, усвајањем савремених техника и сазнања.
У том погледу веома је упутна лектира рођенданских даровања преписки Јингера и Хајдегера (Über die Linie, Франкфурт, 1955), на тему модерног нихилизма и могућности одбране од његових планетарних пустошења и пустиња. Хајдегер позива на спознају суштине нихилизма и верује да нам „само неки Бог може помоћи”. Јингер је веровао да је сила нихилизма исцрпљива и „на добро одмереном ланцу”. Он позива преостале европске елите да у пустињи нихилизма чувају оазе „дивљине”, као упоришта будуће обнове културе.
Антиутопијским романом Хелиополис (који сам разматрао у студији Мапа антиутопија, 1978) Јингер предочава одлучујућу борбу између нихилистичких и конзервативних револуционара, на поприштима ултрабудућности. Премда је окружена претећим непријатељством масе коју хушка демагогија „демократског” поретка, елита „конзервативних револуционара” не прибегава својим убојитим и технолошки супериорним оружјима, већ победу тражи те налази на путевима сопственог духовног уздизања. Порука је јасна: духовна оружја су супериорнија од свих изума материјализма и његове технике.
Одломци дневника који фигурирају као предговор у каталогу Венецијанског бијенала потврђују истрајна Јингерова очекивања да улазимо у епоху Титана и планетарног размаха њихове технике. Дакле, у питању је очекивање повратка оних сила које је древна хеленска мисао песнички замишљала у облику Титана, администратора Хаоса, што су свесно или несвесно припремали уздизање Олимпа и рађање богова, дакле победу Реда. Хеленски Титани су вични технологији, али савршено невични уметности и философији. Са становишта људских очекивања, у тој Јингеровој мрачној прогнози има и један зрак светлости, јер нас хеленска митологија учи да епохи Титана услеђује рађање богова и појава златног доба. Јингерова прогноза дели људе: многи, огромна већина, служи Титанима, али има и оних, премда веома ретких, који припремају упоришта за повратак богова и обнову златног доба Европе. Јингер је један од њихових учитеља.
У послове припреме упоришта за препород Европе ваља уложити и енергије стоичке непоколебљивости. Мислим и на ону непоколебљивост са којом је Јингер, наоружан чашом шампања, на тераси хотела „Ritz”, посматрао спектакл ноћних бомбардовања Париза. Недавно је неки блесави новинар упитао Јингера зашто није отишао у склониште, попут осталих смртника, и добио је одговор који је мало ремек-дело аристоидног етоса:  „Нисам хтео да Черчилу пружим задовољство скривајући се пред његовом силом у мишју рупу.”
На западу Европе за такву етику мишљења и делања данас су способни само врсни појединци, а овде читав народ. Српски.

Драгош Калајић