ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

Увод у дело Конрада Лоренца

Премда живе речи Конрада Лоренца међу Европљанима одавно нема — а све чешћи су, на жалост, подстицаји да призивамо њене моћи упућивања — његов научни и заправо мудрачки ауторитет те углед тријумфују над свим ударима времена и заборава. Ипак, бар због потреба најмлађих генерација читалаца, односно наследника европске културе, ваља осветлити основне црте биографије Конрада Лоренца, пред чијом величином су се морали поклонити — упркос његове извикане „политичке некоректности” — чак и дародавци Нобелове награде, 1973. године.
Конрад Лоренц рођен је 7. новембра 1903. године у селу Алтенберг, крај царског Беча, а растао је под сенком двора, где је његов отац, професор Адолф Лоренц, иначе ортопедски хирург и еугенетичар, био лични саветник те пријатељ императора Франца Јозефа I. Можда је такво окриље помогло или надахнуло Конрада Лоренца да са својим погледом на свет буде најистакнутији представник веродостојно империјалне (у најбољем смислу тог појма европске политике) димензије аустро-угарске културе, насупрот оној противничкој и субверзивној те антиевропској (од фројдизма до неопозитивизма „Бечког круга”), што осведочава сву трулеж тог последњег остатка Римско-германског царства, чију је престоницу тада Карл Краус с правом назвао „лабораторијом за уништење човечанства”.
Студије медицине, зоологије и (nota bene!) философије Конрад Лоренц је похађао на Бечком универзитету. У редове бечког Института за анатомију ступио је 1928. године, а ту је, 1937, постао асистент при катедрама компаративне анатомије и психологије животиња. На основу препоруке Ериха фон Холста, 1940. године, Конрад Лоренц је позван на Универзитет у Кенигсбергу, где је управљао сектором психолошких истраживања и предавања. Ратна мобилизација одвела га је на Источни фронт, у својству војног хирурга, где је заробљен 1944. године. Из заробљеничког логора Лоренц се вратио у домовину 1948. године, а већ следеће је преузео дужности и одговорности управника бечког Института за компаративну етологију. Од 1951. године он је управљао Институтом „Макс-Планк” за биологију мора, у Вилхелмшавену, а 1954. године је постављен на место управника Института „Макс-Планк” за физиологију понашања, у Зивисену, Баварска.
Следећи обичај немачких мудраца (попут Хајдегера или Јингера), Лоренц се у старости, 1973. године, вратио „у дивљину”, односно у родно село, у породични дом с имањем, крај Дунава. Ту је гајио и даље изучавао понашања домаћих и дивљих животиња, а многи сведоци тврде да је научио чак и језик дивљих патака, са којима је обичавао да пријатељски разговара. Волео је и да броди Дунавом, наоружан легитимацијом капетана дуге пловидбе.
Осим Аустријске академије наука, и многе друге одговарајуће установе имале су част да у своје чланство убрајају Конрада Лоренца, од Баварске академије наука и Академије наука и књижевности Магонца, све до Краљевске академије у Лондону и Америчке академије наука. Лоренц је примио и многе почасне професуре те мноштво признања, међу којима су најугледнији француска Легија части, италијанска награда Cino del Duca, Deutsches Kultunverk europaischen Geistes и Bundersverdienst Kreuz те Нобелова награда.
Сва поменута и непоменута признања у случају Лоренца имају много већи значај од својственог, јер је његов поглед на свет био и остао изразито „реакционаран”, у најбољем смислу те политичке погрде, јер је истрајно, одлучно и убедљиво реаговао против основних обмана и самообмана модерне цивилизације, те и модерне науке Запада, о чему извесно најизразитије и најјезгровитије сведочи његово заветно дело, које нам се налази у рукама, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства.
С обзиром на чињеницу да су владавине глупости и нискости трајна својства речене цивилизације (што изазива трајну, па и очајничку потребу за преосталим изворима те примерима узвишености), могуће је и данас опазити покушаје да се ауторитет Конрада Лоренца оспорава потезањем ироније најнижег кова (у недостатку икаквог ваљаног противстава), по формули реторичке запитаности: како је могуће да се један етолог, дакле познавалац само понашања животиња, усуђује говорити о понашању (модерног) човека и (модерног) друштва?
Изложена иронија, осим што је савршено неоснована, осведочава једну од најупадљивијих па и најпогубнијих илузија модерног човека што га уверава да је човек природно потпуно издвојена и аутономна појава спрам остатка света флоре и фауне, те њихов апсолутни господар. Можда је излишно истицати да таква илузија — која има старозаветне корене — изазива, посредно или непосредно, катастрофалне последице, осведочене планетарном „пустињом што се шири”. У спознајном домену, речено иронисање (и игнорисање) заборавља или превиђа темељно сазнање о човеку које је нашим мислима први пренео Платон, опажајући двострукост људске природе, измешаност животињских и божанских елемената, звану zoon nootikon. До сличног сазнања дошао је и Лао Цу, на другом крају евроазијског континента, проучавајући сведочења о аријској мудрости, похрањена у царској архиви: „Све животињско је у човеку, али није све људско у животињи.”
На критике да људско објашњава животињским, сам Лоренц је најбоље одговорио, током разговора са француским мислиоцем нове деснице Аланом де Беноа: „Критичари о којима је реч нису ме читали или се праве да ме нису разумели. Неки, истина је, постају толико бесни кад почну да ме читају да можда постају неспособни за наставак лектире. Не само да ја не прецењујем животињски удео у човеку, већ су противници етологије они који потцењују разлике између човека и животиње. Прва револуција извршена је крајем терцијера, када су наши преци, џентлмени долине човека, открили концептуалну мисао.”
По опажању Лоренца, посебна вредност концептуалног мишљења је његова способност да се преноси, да буде предмет традиције, што је, уз потребе међуљудског споразумевања, једнако значајни и синхрони извор синктатичког језика. На том месту разматрања Лоренцовог учења можемо спознати и најдубљи корен његове борбе против обмана и самообмана модерне цивилизације Запада: реч је о позитивној критици, заснованој на спознаји врлина и вредности традиције, што брани превасходно традицију од нихилизма чије силе, у крајњој перспективи, циљају језгро и извор концептуалног мишљења. Суштинско својство модерне цивилизације Запада — која себи присваја атрибуте просвећења и владавине разума — обележено је знацима помрачења и владавине неразумља, односно безумља.
Уз посебни, изложени легитимитет Лоренцовог суочавања проблема и зала светских магнитуда, из перспективе једне научне дисциплине — дакле етологије, што у проучавањима понашања примењује искуства биолошких истраживања после Дарвина — ваља истаћи и општи, који почива у темељима европске мисли. Сетимо се: у античком свету философија је била „краљица наука”, општи формативни и информативни принцип свих посебних научних дисциплина. Зато међу радовима великана античке мисли — од Платона до Аристотела — налазимо, уз философске дијалоге или студије и друге, изведене из философских сазнања, посвећене посебним доменима, од политике, реторике, музике или естетике до физике, астрономије, медицине и карактерологије. Такав сноп научних дисциплина, повезаних и надзираних философском, одавно је расут, уз губитак чак и пуке свести о органској целовитости те међузависности света ствари и појава. Имала је у томе удела и концептуална мисао заборављајући и коначно потпуно заборавивши, у модерној епохи, да су све њене категорије само условно аутономне и ограничене, углавном ради потреба лакшег мишљења и споразумевања. Ипак, пре или касније, чак и у модерној науци, најамбициозније и најспособније мисли морале су и морају сагледати истину целовитости света ствари и појава те императив холистичког светоназора, уз преку потребу за помоћима истинске (а не неопозитивистичке) философије.
Под светлом изложеног разумљиво је зашто су управо најамбициознији те најспособнији протагонисти модерне науке — од Вернера Хајзенберга, преко Жака Моноа и Алексиса Карела, до Конрада Лоренца — предузели спознајне путеве који су их одвели далеко изван оквира одговарајућих дисциплина те довели под окриље философије, у изворном смислу тог појма. Судећи по заветном делу Осам смртних грехова цивилизованог човечанства,Конрад Лоренц је извео највећи подухват и досегао највише осмотриште. Његовој општој критици слабости и зала модерне цивилизације Запада време ништа није одузело већ је само додало. Нажалост, сваким даном Лоренцова критика добија нове потврде. Стање савременог света, при крају XX столећа, много је горе него оно које је Лоренц описао, почетком седамдесетих. Остали су исти узроци и симптоми болести, али знатно увећани. Зато је Лоренцово дело данас потребније од свих осталих, наших савременика и његових истомишљеника, а по свему судећи оно ће бити и све потребније пред испитима и изазовима који нас очекују на хоризонтима будућности. <

 

(Овај текст објављен је као увод у студију Осам смртних грехова цивилизованог човечанства Конрада Лоренца, у преводу Животе Филиповића и продукцији самог Драгоша Калајића, Ауторска издања „Обелиск”, Београд, 1998)