ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

Поетика Ричарда Баха

Привиђања , нови плод поетике Ричарда Баха, потичу са истог стабла метафизичке тензије које је — у некој од претходних сезона стваралаштва — уродило чувеним делом Џонатан Ливингстон Галеб . Премда је Ричард Бах веома осебујна фигура на сцени савремене књижевности, мишљења смо да његово стваралаштво није могуће спознати без познавања контекста, америчке културе, у знаку трагања за индивидуалном или друштвеном традицијом. За разлику од „класичног” јунака европског романа, који своју пустоловину започиње од упоришта одређене традиције — да би је потом примењивао, искушавао или оповргавао на поприштима романескног живота — уобичајени јунак америчког романа започиње пустоловину са tabula rasa изгубљене или никад примљене традиције, настојећи да је поврати или открије, освоји... Изложена карактеристика америчког романа је заједнички именилац који повезује разноврсна те и веома различита стваралачка прегнућа, од Фицџералда до Баха.
Последњим редовима свог ремек-дела, Велики Г e тсби , Фицџералд језгровито репрезентује, посредством лепе метафоре, општи правац пустоловина америчких јунака: „ И тако , пробијамо се , као бродови што против струје плове , а стално клизимо натраг , у прошлост .” У тој „прошлости” почива изгубљена или усвојива традиција чији недостатак амерички јунак наслућује или доживљава као своју темељну егзистенцијалну драму. Фицџералд се носталгично окреће ка бљесцима меморије чедности и „слаткоће живота” пораженог Југа. Џек Кероук, са битничким сапутницима, трагао је за традицијом зен-доктрина „просветљења” по аутострадама Америке да би сатори , коначно, доживео у свом последњем великом делу, Сатори у Паризу , истражујући по архивама Европе сопствене генеалошке корене. Премда формално почива на типично америчком патенту званом „традиција новог” — и Бароузова футуристичка визија револуције и утопије, у знаку наркоманско-педерског раја или тоталитаризма (The Wilds Botfs), изискује упоришта у „прошлости” те своју традицију покушава препознати у учењима и делима исмаелитске секте „Хашшашина”.1 Коначно, посредством Привиђања , из такве „прошлости” Ричард Бах доводи на сцену савременог света мит о Месији или Спасиоцу да би педагошким контрастом своје алегорије показао реалност кругова узалудности несвесне егзистенције и могућности вертикалних путева трансцендирања ординарне разине живота, те његове еминентне реализације,
„с оне стране добра и зла”.
И поетика Џонатана Ливингстона Галебапочивала је на сличним основама традиције, у распону од ничеанског позива ка превазилажењу моста званог човек — до будистичке идеје „великог ослобођења” од условљавања садржаја простора-времена те одговарајуће патње. Привиђања обогаћују изложену основу усвајањем других те и суптилнијих порука из трезора универзалних традиција и доктрина метафизичке реализације човека. Јасно је да врстан познавалац тог трезора лако препознаје порекло основних и најсугестивнијих идеја које излаже Месија из Бахових Привиђања . Међутим, недостатак доктринарне оригиналности не умањује вредност Баховог дела која почива у домену романескне примене и дивулгације традиционалних учења, те у способности органичног повезивања различитих гласова традиције. Наиме, премда су извори идеја које излаже Бахов Месија често међусобно веома удаљени, раздвојени огромним размацима простора и времена — Бахов радикални еклектицизам успева да их обједини у форми интегралног система. У истом следу литерарних врлина неопходно је истаћи и изузетну способност Баха да веома сложене доктрине преведе терминима обичног, свакодневног, говора, жаргоном поп културе, скрупулозно изостављајући управо оне аспекте који су непреводиви, односно несводиви на такву разину комуникације.

У седишту искуства метафизичких доктрина традиционалних култура, Привиђања читаоцу пружају занимљив увид у спектакуларне последице које могу изазвати идеје истих доктрина, пуштене у оптицај свакодневног саобраћаја, као у случају лансирања мета-моралних консеквенци начела „с оне стране добра и зла”, посредством популарне радио-емисије. Изложени пример ваљано репрезентује једно од основних обележја Привиђања које је Џонатан Ливингстон Галеб наговестио: у питању је радикална (а иронијом, најчешће, посредована) контрапозиција ординарне егзистенције модерног човека и метафизичке разине еминентног живота. По дефиницији, етимолошки, „егзистенција” значи „изван бити”, те овим одређењем природе једног пола Бахове контрапозиције желимо указати на основни смисао његове алегорије: у питању је пикарско-иницијатски роман који читаоца упућује ка скривеном центру бића, ка бити људског елемента. Јасно је да милијардерско богатство индивидуалних форми људског елемента потенцијално садржи и одговарајућу бројност могућности лектире дела попут Привиђања:неки, или боље рећи већина, употребиће Привиђања да би избегли досаду или испунили време доколице, док ће други ту можда доживети дуго и несвесно тражено „просветљење” или открити вртоглаву перспективу „аеронаутског” погледа на свет, превазилазећи, напречац, кострети илузија конвенционалне, модерне, оптике. Читаоцима који не познају изворне материјале Бахове радионице стваралачке прераде наслеђа, Привиђања заиста могу „променити начин живота” — како то обећава уредник оригиналног издања, ближи истини него рекламној домишљатости.

Дакле, Бахово дело је специфични вид педагошке демонстрације неких темељних сазнања људске мудрости посредством подобне прераде или превода те пројекције у поље свакодневног „реализма” поп културе. Повезивање хијерархијски потпуно различитих или поларно удаљених разина Бах остварује и одговарајућом монтажом литерарних поступака: са једне стране је афористичка реторика Месије, а са друге стране је „хиперреализам”, својствен новој америчкој уметности, у знаку таутолошких афирмација, у знаку потпуног одсуства метафизичких димензија. Монтажа различитих говора изазива и феномене прожимања или рефлектовање, те афоризми и поуке Месије попримају тон поп жаргона, док хиперреалност поприма изглед фантастике. У ствари, имајући у виду метафизички формативни и информативни принцип инспирације, који заступа и демонстрира Ричард Бах, пре би се могло рећи да ту „фантастика” добија изглед хиперреалности, са последицом изванредне сугестивности утиска у конвенционалној свести лектире, навиклој на обичај фантастичне литературе да реалност преображава у свет фантастике.
Хиперреалистичкој убедљивости овог аеронаутско-пикарско-иницијатског романа извесно је допринело и аеронаутско искуство аутора. Наиме, у свет књижевности Ричард Бах је дошао из света ратне авијације. Међутим, Ричард Бах никад није напустио страст летења, те му је огромни успех Џонатана Ливингстона Галебапружио и материјалну основу посвећивања акробатској авијацији. Искуство у акробатској авијацији је „материјална” основа Привиђањакоја показују и један леп, племенит, те охрабрујући или подстицајан пример реконверзије „материје” у „дух”. Пред изложеним чињеницама евокација мисли и дела, дела и живота, пилота и писца Сент-Егзиперија је неминовна. На својим ноћним летовима између звезданих светлости, свемирских сазвежђа и светлости урбаних сазвежђа цивилизације, Сент-Егзипери је проницао тајну људског елемента који је геометријско и можда метафизичко средиште између инфинитног и инфинитезималног, између космичког и микронског света. Можда извесне аналогије и подударности између поетика Баха и Сент-Егзиперија потичу управо из тог пилотског искуства, „аеронаутичког” погледа на свет? Ипак, неопходно је истаћи и вредносне дистанце које одређује последње, незавршено, дело Сент-Егзиперија (Citadelle), бременито оригиналним и величанственим узлетима интуиције. Предност Сент-Егзиперија посредно објашњава и теза којом смо отворили наш говор о поетици Ричарда Баха: у питању је „позициона” предност, јер Сент-Егзипери полази од традиције, те се од ње уздиже, одваја, стварајући надоградње, док Бах тек тражи и проналази традицију, или њену јеку.
Универзална популарност стваралаштва Ричарда Баха на прагу новог „краја века” манифестује посебни значај и значење његовог дела у домену „знакова времена”, посредно или рефлексно изражавајући „дух времена”. Очигледно је да популарност Бахових дела неможе бити објашњена пуком теоријом о сугестивности пропаганде: Џонатан Ливингстон Галебсе годинама повлачио по ладицама издавача док коначно није полетео, на маргини издавачких империја, освојивши, неочекивано, позорност и пасије, мисли и снове читалачких маса, различитих узраста и интелектуалних разина, широм света. Мислимо да популарност дела попут Џонатана Ливингстона Галебаили Привиђањапревасходно изазива њихов садржај који одговара дубоким спиритуалним потребама човекановог „краја века” човека b rut epoque. Премда назначена перспектива разматрања превазилази оквире нашег задатка, на овом месту можемо бар лапидарно наговестити основне линије тензија истих потреба. У питању су тензије потреба за личним духовним реализацијама које се развијају на рушевинама регуларних религија и њихових лаичких, секуларизованих, деривата, у виду технолошко-сцијентистичких или етатистичких утопија. За разлику од стања које је карактерисало XIX век Запада, где су државне организације и одговарајуће опозиционе партије или снаге магнетизовале и мобилисале духовне тензије маса захваљујући идеолошким или пара-спиритуалним дефиницијама државе и друштва — државни ентитети Запада на прагу новог „краја века” искључиво се дефинишу у економицистичким терминима, попут неких макро-предузећа експорт-импорта или обрта, те умножавања капитала. Јасно је да у таквим системима модерни човек не може препознати могућности реализације својих спиритуалних тензија, што — уз феномен кризе регуларних религија хришћанске матрице, те уз феномен распрострањеног разочарања због изневеравања технолошко-сцијентистичких обећања бескрајног прогреса благостања — отвара простор за друге, индивидуалне, алтернативе. Простор других алтернатива данас испуњава „експлозија” секти али и уметност, која поприма све одређеније профиле „друге религиозности” или „лаичке религије”, са музејима и издавачким библиотекама које замењују цркве и свете списе.
У питању је глобалан процес огромних размера који пред уметника новог „краја века”, или краја једног циклуса културе Запада, поставља неочекиване изазове и задатке. Популарност Бахових дела указује нам да његова поетика и визија одговарају потребама маса на овој разини уоченог процеса, hic et nunc. Радикални еклектицизам његове инспирације, те стварност или привид органичне природе његових сједињавања фрагмената различитих традиција и доктрина — извесно објашњавају феномен популарности који окупља читаоце из веома различитих интелектуалних, културних или етничких сфера. Можда иста популарност означава, као специфични „знак времена”, перспективе процеса конвергенција ка некој будућој, новој, јединственој планетарној култури? У контексту ових разматрања неопходно је евоцирати и Генонову теорију да су сви велики митови и религије, традиције и одговарајуће доктрине — само партикули, делови мозаика, неке изгубљене Примордијалне Традиције. Ако је Генонова теорија основана, онда њену основаност доказује и популарност дела Ричарда Баха, на одговарајућој разини феномена: у питању је несвесна, масовна, интуиција да радикални еклектицизам дела попут Џонатан Ливингстон Галебили Привиђањанаговештава, такође несвесно, реалност прошлости Примордијалне Традиције, као и могућности њене будуће рехабилитације или реконструкције?

НАПОМЕНА

1 Шира разматрања Burroughsove утопије видети у: Драгош Калајић, Мапа ( анти ) утопија, Врњачка Бања 1976.