Књижевна дела Драгоша Калајића

Кршевина (поема, 1968)
Космотворац (SF роман, 1989)
Кодекс соларног реда (1985)
Последњи Европљани (роман, 2001)
Српска деца Царства (роман, 2005)

Вероватно није велики број оних који би уз име Драгоша Калајића најпре ставили одредницу писац. Пре би рекли сликар, публициста, философ, ангажовани интелектуалац, идеолог, али не и писац. Међутим, истина је да је Калајић на јавну сцену ступио једним књижевним делом par excellence, поемом Кршевина из бурне 1968, и иступио са ње такође књижевним делом, романом Српска деца Царства из 2005, године свог коначног одласка са ове станице бивства. Између та два дела, првог и последњег, написао је много других и друкчијих (студија, огледа, новинарско-публицистичких збирки текстова, репортажа, теоријских расправа...), али су почетак и крај, и доста тога на плодном путу, били књижевни. Књижевност је за њега имала велику важност и о томе је често говорио, нарочито у последњој деценији и последњим годинама свог живота овде, са ове стране ствари. Није нимало случајно што је своје последње време на овом свету, борећи се против опаке болести и страшног цајтнота, трошио пишући један роман и један роман-мемоар. Није нимало случајно што су два од три Калајићева тестаментарна дела романи.
Књижевност је за Драгоша Калајића, како је у последњим месецима свог живота исповедао пријатељима, била најважнија и најмоћнија уметност. Музику је можда сматрао вишом, сликарство лепшом, али само је у књижевности препознао моћ да заиста утиче на људски живот и мења свет. Књижевност је за њега била поље где се кристализују и испитују идеје, модели, личности. Поље које осветљава и осмишљава живот, нуди путоказе и оријентације, омогућава даровитом читаоцу да види и оно где вероватно никада неће доспети на неке друге начине. Често је цитирао британског историчара књижевности Френка Кермодија који је, објашњавајући огромну популарност романа, наводио какве све улоге има тај књижевни облик у хаосу света.
У овом одељку сајта који носи име Драгоша Калајића и у потпуности је њему посвећен, подсетићемо на његова управо књижевна дела. Расејаћемо неке оцене, путоказе и подстицаје да их сами (поново) прочитате и истражите. Понудићемо неке одломке, сасвим субјективне, као илустрацију обиља и охрабрење; ти одломци су својеврсна бележница са нашег сопственог пута кроз Калајићеву књижевност.

КРШЕВИНА
(Поема, Независно ауторско издање, Београд, 1968)

Прва књига Драгоша Калајића, можда је тачније рећи заједнички мултимедијални пројекат, својом необичношћу тачно је најавила ступање на сцену једне изузетне појаве, једног аутора којем „припадају нека будућа свитања за која вреди живети и борити се”. „Кршевина” је заправо Хералдов штап којим је обзнањен улазак величине у дворану.
И бурна година издања (1968), и издавачи-коаутори (Драгош Калајић, Београд, Филипа Филиповића 68; Слободан Машић, Београд, Војводе Бране 7; Радомир Рељић, Београд, Кумодрашка 22а; Леонид Шејка, Београд, Димитрија Туцовића 24), и концепт издања (библиофилско нумерисано бројевима од 1 до 50, „обично” нумерисано бројевима од 51 до 1250), начин дистрибуције („књига се може наручити само непосредно код издавача а плаћање са зарачунатим поштанским трошковима обавља се приликом пријема књиге”), чињеница да су библиофилском издању придодати оригинални, уникатни, у сваком примерку друкчији ликовни радови издавача, који су одреда врхунски ликовни уметници – све ову давну и од стране многих незаслужено заборављену књигу поставља на сасвим посебно место.
Препричавати поему, или (не дај, Боже) котрљати општа критичарска места о њој, значило би суштински изневеравати основну идеју целог тог младалачког пројекта, бити недостојни наследник и непотребни тумач. (О, има ли шта горе од оних непотребних тумача уметности!?) Стога прилажемо текст „Постила за библиофилско издање” и „Предговор” из оригинала, оног из 1968, као и неколико „субјективних одломака”. Придодајемо, наравно, и предлог да у својој библиотеци, личној или јавној, потражите „Кршевину” и са овом одабраном екипом аутора-издавача прођете једну важну формативну деоницу на Путу.

КОСМОТВОРАЦ
(Роман, „Белетра”, Београд, 1989)

Када се предратне 1989. у Београду појавио први и једини SF роман Драгоша Калајића, Космотворац, са Далијевом сликом Свети Сантјаго на насловној страни, одмах је било јасно да то дело заузима сасвим посебно место и у опусу овог ствараоца ренесансног опсега интересовања, као и у новијој српској књижевности. У овом роману Драгош Калајић је књижевно-уметничким средствима истраживао оне „звездане магнитуде”, оне дубине људске и космичке драме које је четири године раније бриљантно одсликао у Кодексу соларног реда, па и неке елементе које је теоријско-философски обрадио у Упориштима, Смаку света и Мапи (анти)утопија. Космотворац нас води управо у оне небеске пределе прасећања толико пута, с плакатном јасноћом и прочишћеношћу симбола, оживљене на Калајићевим сликама.
Роман представља, испоставиће се касније, и последње дело једне велике фазе Калајићевог живота и стварања обележене традицијским, философско-теоријским и уметничким. Већ следеће његово дело, Америчко зло, објављено три године касније, ратне 1993, означиће његов силазак у арену непосредне идеолошке, политичке, па и ратничке борбе, односно преузимања једног огромног дела дословног фронта одбране Србије и Европе, који ће храбро и непоколебљиво држати, упркос свему, до последњег секунда свог живота. Међу зналцима Калајићевог дела, нарочито међу његовим пријатељима, остаје нека врста жала што овај роман није написао „позни Калајић”, који се тако ватрено залагао за чистоту српског језика, избегавање непотребних туђица, и трагао за једноставношћу као другим именом за мајсторство.
Уместо књижевно-критичарских опсервација и оцена, као подстицај за баш ваш јединствени сусрет са овим романом, и уверени да прави живот књижевног дела почиње његовим читањем, доносимо два завршна одељка из Епилогаовог романа (La-sol-la и Ка хиперпростору).

ПОСЛЕДЊИ ЕВРОПЉАНИ
(Роман, „Апостроф”, Београд, 2001)

„Ко су данас истински Европљани у свету под сенком Запада?
То је питање које покреће трагање јунака романа Последњи Европљани бројним путевима сећања, од бриселског седишта Европске Уније и Рима, бившег седишта света, преко балканских ратишта, до постсовјетске Москве.
Јунак романа, нови Кандид, кога аутор означава другим лицем једнине, води читаоца у велику смотру спектакуларних идеја и личности, од иконологије и геополитике до традиционалних доктрина и метафизике, од остатака европске аристократије, чувара тајних знања и ратника, до политичких емиграната, бескућника и преступника.
Разликујући Европу и Запад као крајње супротности, попут оне између живота и смрти, Калајић овим својим романом уводи у нашу књижевност, по први пут, проблем одређења суштинског смисла европског уједињења. Према опажању Србе Игњатовића, полазећи с места где су стали Милош Црњански и Курцио Малапарте, Калајић је исписао роман идеја који никога неће оставити равнодушним.”
Тако издавач, београдски „Апоостроф”, на задњој корици препоручује читаоцима овај необични роман Драгоша Калајића, претпоследњи који је написао. Ако га досад нисте прочитали, или помишљате да је време да га поново прочитате, на вашем путу ка њему предочавамо вам овде неке „субјективне одломке”.

СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА
(Роман, „Књига комерц”, Београд, 2005)
Субјективни одломци

„... Тачно је да ону званичну историју пишу само победници, како је сетно закључио Де Токвил. Ипак, постоји и незванична историја, коју пишу поражени. Али, да би наше истинољубље доспело до њихових сведочанстава и тако стекло потпуни увид — оно мора храбро преступати забране и ломити печате цензора... Само живот на темељима истине и правде је достојан човека и људске заједнице.”
То су реченице које је сам Драгош Калајић, у последњој години свог живота, одабрао за последњу корицу свог последњег дела које неће бити штампано с одредницом постхумно.
Одевено у роман, у књижевност, Калајић оставља једно прозорљиво и надахнуто сведочанство о душевним висинама и врлинама једне Европе које (можда) више нема, осим у срцима последњих самопосвећених и самозаветованих чувара. Они, ти последњи чувари, још стоје усправни међу рушевинама, лепи и храбри, трагични и величанствени, и у својој усамљености не налазе разлог за колебање, „компромис”, предају. Знају: све док постоји и један од њих, постоји и права Европа, узвишена и обожена, кадра да пробуди своје блудне синове и поново их дозове к себи, подсети их на наш небески завичај, који је почетак и циљ нашег пута. Све док постоји и један од њих, и док успева да у свом срцу сачува барем последњи пламичак, постојаће и поуздан, разумљив ономе коме треба да буде разумљив, траг за реконструисање поретка, васпитања, врлина, снова. Траг за повратак. За усправљање и наставак пута „од праисторије ка надисторији”, пута „поновног обожења човека”.
У Калајићевом роману, међутим, последњи бранилац тог Царства, тог поретка златног доба, тог прасећања, последњи који још држи линију одбране и подноси због тога најтеже жртве, није један човек, или неколико њих, него цео један народ. Српски. Народ главног јунака, народ који заправо и јесте главни јунак овог романа. Фигура главног јунака, средовечни Београђанин који је изданак оног поколења престоничких „златних дечака” из 1960-их, поколења изванредно образованих и талентованих младих људи који су се различитим узбудљивим путањама разишли кроз живот да би (свако у свом домену) освојили свет, служи писцу да нас проведе кроз све драме и подвиге, кроз заблуде и искушења, кроз борбе и ватре српског народа у последњих бар два века његове историје. Тај главни јунак, Михаило, после веома дугог одсуства враћа се из Њујорка у Србију, у Београд, у јеку последњих ратова у рушевинама „друге Југославије”, и баш у том веома тешком раздобљу мора толико тога поново да открије о себи и свом народу, толико тога да провери, преиспита, искристалише, учврсти. Ту су његови пријатељи из младости, сећања и снови, љубави и идеали. Поново стоји на давним раскршћима, на којима је доносио велике животне одлуке, које су га одвеле далеко и опет га, ето, вратиле ту. И опет је ту велико раскршће, можда дотад највеће. На једној страни је тај велики свет, нови Вавилон, „чмар света” – либерал-капиталистичка цивилизација спектакла, под влашћу демоније новца, материјалистичког варварства, конзумеризма, али један уређен свет, са суровим правилима али предвидљив, агресивно рекламиран као „обећана земља”. На другој страни су ратни метеж у рушевинама једне земље, прокључали караказан, смртна опасност, извесност страдања, најтежи испит „људског материјала”, али и место где страда твој народ и му је потребан сваки припадник.
Михаило, врхунски математичар, врхунски саветник за берзанске послове, већ изванредно ситуиран у том „великом свету”, успешан по мерилима тог света, нема много дилема. Одлучује да остане у сопственој отаџбини, да се придружи својим друговима на фронтовима одбране, да уместо у велики „боинг” седне у мали „пинцгауер” и (уместо преко океана, натраг у Вавилон) крене преко реке, у рат.
То није случајна, произвољна, хировита одлука.
То није плод смањене урачунљивости, неразума, „баналног романтизма”.
У самом роману ћете пронаћи, можда и усвојити као своје сопствене, најдубље разлоге за ту тешку и велику одлуку. У овој белешци, рецимо још то да се пред Михаилом, недуго пошто је стигао у гротло града захваћеног ратом, неочекивано отвара могућност да сретне Светлану, највећу љубав свог живота, своју идеалну женску половину, жену коју деценијама није видео и коју од ране младости носи у свом срцу. Она је сада примаријус доктор, добровољно је из Београда дошла на подручје захваћено ратом да својим знањем и стручношћу помогне.
„Овај парфем ћеш да предаш као свој поклон.”
„Коме?”
„Примаријусу доктору Светлани Митровић.”
Десетак секунди ниси могао да изговориш ни једну реч.
„Значи... знао си где је Светлана? Зашто ми то одмах ниси рекао?”
„Зато што си то заслужио тек онда кад си одлучио да нам се придружиш... Србин се не постаје чином рађања већ на испитима врлина.”
„Субјективне одломке” из романа Српска деца Царства можете прочитати овде.