КОСМОТВОРАЦ

(SF роман, 1989)
Субјективни одломци

ЕПИЛОГ

La-sol-la

У тишини жудње, „Зјапећом Празнином” свемира оглашава се дар меморије формуле почетка једног од високих путева живота космичког органона: la-sol-la. Допирући из прагенетских даљина, кроз отворене оргуље меморије, звуци уметности фуге одјекују одајама твоје свести и шире се – преко мреже синапси и телеметричких веза, конвертора и  одашиљача порука – свим правцима космостварања, обнављајући свемир разлика и живот свемира.
Из тмине помраченог језгра галаксије, из зјапине заборава Ума, позивима звукова-светлости,преношен силама свемоћи – одазивају се звездана свитања. Зракања позива и одзива, тема и варијација, противности и слагања, уздижу мостове и путеве, стубове и сводове превладавања и осмишљавања Зјапеће Празнине, ширећи органон космичког живота. Видиш, по читавом обзорју језгра галаксије како звезде и астероиди, планете и комете, творе светлосни израз уметности фуге, истовремено и свепросторно. Схваташ да је препорођени део свемира надвладао време.
Спектакл уметности фуге, извођене у звезданим магнитудама, засењује ти игроказ прасећања, у коме фигуре твог прапретка и Арије, замак и шума, ствари и појаве – бледе и ишчезавају. Очајничком жудњом покушаваш отргнути поглед свести од милијарди блескова сфера и снопова растуће, светлосне, структуре хиперпросторне сфере новог живота... покушаваш поглед вратити свету прасећања. Али, сваки покрет твог погледа разбија слику прасећања која се распада на све мање и бледе секвенце, покретане, уздизане и обаране, таласима реке времена, у одласку. У тој празнини времена видиш како се удаљавају и нестају последње секвенце памћења... Видиш зидине замка окруженог пожаром Црне шуме... Видиш обруч масе глади кроз који се пробија чета опсађених, отварајући путеве слободе за знамења и трезоре оружјем одлучности зване безнадежност... Уместо живог лика лепоте који тражиш, видиш само бледо, укочено лице Арије и једну крваву ружу на прсима... И тај одломак прасећања ишчезава у празнини и нигдини која осваја и последњу секвенцу: одвајање интерпланетарног брода од реквизиторијума побеђене цивилизације, ка звезданим путоказима људске дијаспоре.

Ка Хиперпростору

„Када сам угледала свитања звезда у кругу Ништавила... учинило ми се да ће ми се срце растргнути између супротних осећања, између махните среће и најдубље несреће. Знала сам да си формулу обнове могао освојити једино на путевима прасећања... али сам слутила да си тамо, у дубинама прасећања, спознао и ону која је узор мог облика живота... Била сам потпуно уверена да ћеш ми убити срећу, да ћеш ме одбацити у свет аутома из кога потичем. Ја сам превара Мега-мозга којом ти је онемогућио одступницу. Ја сам била замка која те је повела на пут преступа и борбе са Ништавилом...”
Одижеш поглед од звезданих одсјаја у модринама океана њених зеница и пружаш га, преко завихорених праменова златне косе, ка другом, супротном сектору свемира, у правцу недогледног Сунчевог система:
„Замка Мега-мозга је далекосежнија. У трезорима особености и могућности људског елемента Мега-мозак је уочио метафизичке моћи силе зване ,љубав’, њену ванредну способност да својом тежњом ка бескрају тријумфује над простором и временом, над смрћу и ништавилом. Он је открио да љубав коју јединка осећа не потиче из домена њеног живота, већ да се ту само буди. Она потиче из давнина, као истрајна жудња коју из несвести изводи и распламсава прасећање. Загрљај љубави који венчава двојства је израз давне жеље који преносе низови генерација. Јединка није монада већ карика једног ланца који премошћује простор-време, од праисторије ка надисторији... Али, истинско остварење те љубавне жудње није, нити може бити овде, већ у оној тачки где се сусрећу паралеле. Зато нема срећних љубави. Зато у том свету прасећања, чије је име ,Европа’, у њеним митовима и легендама о љубави, највиши домени љубави прелазе у домен смрти.”
Она поглед урања у твоје зенице искрености:
„Каква је... она?”
Ти се осмехујеш, препознајући слабост звану љубомора и њену чудесну снагу којом превладава све магнитуде времена.
„Она је прелепа... али, када боље упоредим два лика, откривам да је лепотом надмашујеш... јер ти си надстварно лепа...”
У Даријиним зеницама, одсјајима звезданих сазвежђа, просијава жудња за твојим речима похвале, жудња ословљене лепоте да се огледа и потврђује у зрцалу речи. Одговараш жудњи:
„У ствари, ти ниси створена по биолошком узору већ по његовом идеализованом, апстрактном, облику који је мој прапредак усавршавао својим чежњама, на путевима удаљавања и вечног растанка... Ти нису створена по делу живота већ по делу културе осећања. Зато ти надмашујеш све могућности биологије људске природе...”
Она обара поглед под ненаданим таласом сете:
„Више бих волела да сам мање лепа, мање аутом... а ближа животу, људској природи.”
Прихваташ нежно, прстима, њену браду и уздижеш лик ка изравности венчања погледа:
„Зашто? Да би ми се приближила? То није потребно... Са путева прамеморије донео сам и сазнање да је човек једна врста аутома... Ја у себи садржим хиљаде и хиљаде живота, њихове меморије и забораве, мисли и дела. Ја сам заступник и преносник легије претходника. Живот је само средство. Битан је плод културе који култура ствара утискујући своје облике у материју живота.”
„То ми кажеш да би ме утешио због наших разлика?”
„То ти кажем зато што у свету који сада стварамо изостаје ма какав значај таквих разлика... Језгро галаксије се отворило откривајући нам перспективе нове анабазе, кроз хиперпростор, са оне стране времена... Тамо где нема времена – изостаје и облик људске подвргнутости времену, облик звани ,индивидуа’. Ти си за анабазу боље припремљена од мене и мојих другова... Капије хиперпростора се отварају само бићима која су превазишла облике индивидуализма, само бићима чија су лица срасла са кристалним маскама културе, као знамење типа, жива отелотворења врлина...”
Загледана у звездану капију хиперпростора, Дарија гласно изрече зебњу:
„А да ли ће тамо изостати и наша срећа?”
„Не. Тамо нас очекује највећа срећа. То су слутили мудраци прасвета, који сам спознао... Учили су да највећа срећа не припада врлом човеку, већ врлини...”