КРШЕВИНА

(Поема, Независно ауторско издање, Београд, 1968)

ПОСТИЛА ЗА БИБЛИОФИЛСКО ИЗДАЊЕ

Године, животи, искуство, култура, укус и принципи свих нас утицали су на обликовање ове књиге која је стварана током сусрета издавача у првим месецима ове године. То што је књига најзад попримила дефинитивни облик јесте само уступак нестрпљивим читаоцима. Но, облик ове књиге није резултат априорних циљева већ је стваран спонтано, те је и за нас саме изненађење. Зато тек сад сагледавам вредности овог издања које је јединствено у свету и у блиској историји; назив „библиофилско” само је уступак конвенцијама.
За разлику од праксе библиофилских издања, ово понавља дизајн „нормалног” издања, чиме се изражава вера у смисао дизајна: он не може бити јефтинији или скупљи, простији или сложенији: он је јединствен и незаменљив јер у основи мора циљати на апсолутни облик, максимално решење.
Са друге стране, уместо илустрација или графика у „Кршевину” су укључени оригинални, уникатни ликовни објекти. Не знам, не сећам се зашто смо се одлучили на тако лудачки подухват. Можда зато што се у кршу ништа не понавља као и у времену, а можда и зато што не желимо да се ово издање ограничи на елиту већ на појединца, личност. Овај подухват означава један радикални преокрет смисла библиофилског издања, као што је био радикалан преокрет извршен прелазом са књига-манускрипта на Гутенбергов систем мултипликације. Тек сад видим да овим гестом изражавамо презир не само према „потрошачком друштву” већ и према институцији „елите”, уздижући нашу љубав, веру и наду у вредност личности, индивидуе независне као што су и наша издања независна. Можда ће во издање учинити читаоца срећним, јер свако може имати „fiat 600”, али нико други књигу коју он поседује; можда ће читалац осетити и носталгију за другим књигама, за другим предметима Шејкиних „Складишта”, за другим симболима Рељићеве Европе. Ово издање отићи ће у руке наших пријатеља, а велики део откупићемо само за своје супруге, нерођену децу: не можемо им дати ништа друго вредније до саме себе, а ми смо вреднији од свих фотеља, повишица, капитала, поседа, вила. Желео бих да сада кажем нешто о прилозима својих сарадника и истовремено издавача.
Слободан Машић Дане? Мислим да је то једини момак данас и овде који размишља о дизајну као о једном облику мишљења, облику који као медијум и могућност не заостаје за филозофијом, математиком, сваким стварањем. Ја сам луд за Машићевим дизајном јер је рустичан и суров као и Питагорина теорема, јер без парабола и врдалама иде директно у центар проблема и истине: његови симболи имају ону вредност сугестије и концентрације значења као и симболи стварани миленијима: крст, звезда, свастика, полумесец... Неки банални типови жале ми се како тешко читају текстове које Машић обрађује. Ја сумњам да их они заиста читају. Машић не моће да се прогута тек тако лако. Ко стрпљиво савлада прве тешкоће добиће од Машића и један моћни инструмент, критеријум читања, јер Машић не врши само васпитавање погледа већ и педагогију мишљења. Он поседује и предлаже једну нову структуру читања и мишљења, нове критеријуме који бране читаоца од мистификација лоших текстова а помажу му у директном продирању ка истини добрих текстова. Лош текст је у Машићевом прелому дефинитивно упропашћен а добар поприма максималну вредност сугестије. Иначе, неретко ми се дешава да само бацим поглед на страницу обрађену Машићевим дизајном па да наслутим смисао који лектира потом само потврђује. Истина је такође да када Машић дође у неки лист или часопис, избор и квалитет текстова постаје оштрији, а када оде часопис се неповратно срозава у квалитету. То само доказује да постоје неке тајне везе између дизајна и мишљења, те потврђује Mc Luhanovu тезу да „the medium is mesagge”. Насловна страна „Кршевине” је уједно и један Машићев „идеограм” који стоји у самом врху конкретне поезије данас.
Радомир Рељић, Џонифер? Рекао сам му да је тема „Кршевине” Европа и да бих најрадије волео да он направи мапе Европе, јер је толико моћан и јер смо управо ми они који ће сутра правити нову мапу Европе без граница. Он је посветио више пажње и труда у мапу „Европе” него ја у „Кршевину”. Да није сувише касно, ја бих радо прекренуо тај однос и дао свој текст као библиофилски прилог Рељићевој мапи Европе.
Леонид Шејка, Лоња? Он уме да изненади и генијалношћу и лењошћу, и равнодушношћу која је фундирана скепсом метафизике историје, као и револуционарним стажом у врло ограниченим просторним и временским оквирима. Он је „Кршевину” добро схватио, тако да ја његова „Складишта” видим уствари једном непосредном континуитету са „Кршевином”.
Потребно је напоменути да је цена штампања „Кршевине” багателна и да нам се све то много свидело, те ћемо сад стално издавати књиге као неку врсту свакодневних облика живота, као што једемо, пушимо, љубимо, ћаскамо. Нећемо ваљда допустити да се људи трују?! Иначе, мислим да су за све нас рад око „Кршевине” и сам подухват само још један од доказа да смо још увек млади и моћни, независни и непоткупљиви, весели и високо усправни, на велику жалост свих оних који би нас радо видели стармале и немоћне, зависне и поткупљене, сиве и погрбљене, као што су управо они сами. Но, нема помирења.

ПРЕДГОВОР

Драгош Калајић замолио ме је да напишем предговор за „Кршевину”, напомињући да могу да напишем шта год хоћу. Дакле, ја сам пажљиво прочитао „Кршевину” и једино што сад могу да кажем је да је то један крш, јер не припада ни једном одређеном литерарном облику; овај Калајићев текст изгледа да жели да пренесе непосредно живот без цензуре и без икакве систематизације, те је отуд аутор слободно мењао технике и облике као кошуље, избегавајући сваки пут синтезе. У суштини, нема никакве разлике између „Кршевине” и „Дневника кршевине”, те не схватам зашто их је аутор одељивао. Из ових разлога, пошто његов текст не испуњава основне захтеве уметничког стварања, а то јединство стила и синтеза животног искуства, ја мислим да је о самом тексту немогуће донети суд. То је један документ и ништа више, неком може бити интересантан а неком не. Од случаја до случаја. И пошто аутор тако нецензурисано, неконтролисано  сипа у текст све што доживи, све чега се сети, неко би могао помислити да се ради о „аутоматизму”. Међутим, „Кршевина” није писана „аутоматском” методом, што се види на примеру потпуно смисаоних изјава, као и у понављању неких појмова, феномена или речи којима аутор изгледа даје посебну вредност. „Европа”, „младост”, „снага”, „здравље”, „достојанство”, „лепота”, „ветрови”, „пролеће”, „технолошка цивилизација”, „револт”, и тако даље.
Читајући текст, помислио сам да је то само одломак и да он сам може бити продужаван у бескрај а да му се смисао битно не мења. У то сам се лично уверио присуствујући разговору Драгоша Калајића и арх. Слободана Машића, аутора дизајна књиге: док су разговарали од „шпиглу” и дужини текста, зачудило ме је што је за Драгоша Калајића главна ствар био „шпигл” и циљ да се испуне пуни капацитети штампе, тако да је он одбијао од текста или му додавао, према потреби, таквом брзином и ноншаланцијом као да се радило о кобасицама и краставцима а не о једном ипак литерарном саставу. Приметио сам да у разговору Драгош Калајић назива „Кршевину” документом, што сасвим потврђује моја запажања. Иначе, о самом аутору могу да кажем следеће:
Висок је око 180 сантиметара или мало више. Увек је гологлав, најчешће носи мрке или црне кошуље са јарким машнама играча тангоа. Изгледа да је ожењен једном лепом и паметном женом о којој говори с великом нежношћу. Кад се говори о литератури, најчешће помиње Црњанског и неког Борхеса. Поменуо је једном још неке француске писце, али ја мислим да их је измислио. О модерној уметности говори с таквом претенциозношћу и презиром да сам схватио да је потпуно тачно оно што други причају о њему (да је површан и препотентан). Једном се чак похвалио да је најдубље што човек има кожа, приписујући то Жиду, али ја у то сумњам. Жид тако нешто никада не би могао да каже. Исти тип вратоломних асоцијација и салто морталеа који примењује када своди модерну уметност на неке своје закључке употребљава и када говори о његовој омиљеној теми, историји а и о политици.
Мислим да би он веома волео да себе види као председника републике или министра, али не сећам се чега: иностраних послова или културе. Говори често и о проблемима технолошке цивилизације, доктринама, проблему уједињења Европе, о монетарној политици, изгледа с великом стручношћу у материји, премда ја нисам компетентан да о томе судим.
Видео сам на једној изложби и неке његове слике, али ми се нису допале. Он о њима говори врло неозбиљно, као и уопште о озбиљним стварима, а о неозбиљним уме да говори с максималном озбиљношћу: на пример о тенису, о српском сиру измешаном са ајваром уз хладан шприцер, о некој глумици у Загребу, о неком пропалом типу из Боготе, итд.
Изгледа да поседује и неко, какво-такво, филозофско образовање, премда се позива на нека имена за која никад нисам чуо и тврдо верујем да их је такође измислио. Није ми симпатичан, јер о неким стварима пред којима се читав свет згражава он говори весело, имајући о њима позитивно мишљење. Често сам га чуо како каже да историја није прогрес него низ авантура.
Све у свему, има он и симпатичних црта, уме некад и да шармира, али та његова „интересантност” може често и да индгнира саговорника. Од њега се може доста очекивати под условм да се дисциплинује и одбаци агресивност, која је, уосталом, сасвим неплодна и не користи друштву. Ако би он заиста неким чудом једног дана добио власт, могли бисмо свашта очекивати, јер би он проблеме често решавао као што решава штампање свог текста: као кобасице, краставце. Ко нема респекта према свом производу, тај нема респекта ни према производима других. Изгледа да он у себи респектује само то да ни према чему нема респекта.
На крају, могу рећи да је аутор талентован и да од њега очекујем боље резултате, а све што му можемо замерити можемо му и опростити због младости.
Читалац је већ схватио, пошто са тако мало респекта  говорим о Драгошу Калајићу, да су он и аутор овог предговора једно исто лице.

***

Завршни фрагменти
...
Крај децембра хиљаду девет стотина шездесет седме. Европа. Рим. У једном даху пишеш „Кршевину”, користећи и фрагменте који су се нагомилали у току последњих година. Читајући ову рапсодију пожелео си да на многим местима интервенишеш у смислу складније формулације. Међутим, одустајеш, пошто би то било противречно намери да све уђе у „Кршевину”, као и самој идеји „Кршевине”, пошто је апсурдно усклађивати оно што је по природи нескладно. Разноврсна употреба личних заменица, такође, није у функцији означавања неких јединица константне појаве, већ циља на стварање и сугерисање једног неодређеног односа, при чему „ја” може бити и „ти”, као и „он” или „ми”, итд. У погледу цитата, реченица других које си унео у „Кршевину”, намеравао си да означиш и изворе, али си одустао, пошто, како рече J. L. Borges, све што је у литератури вредно не припада никоме до језику и традицији. С друге стране, могуће је да смисао тих позајмљених реченица под знацима навода у твом контексту има смисао различит од оригиналног. те отуд не може припадати својим ауторима до само теби, јер само ти сносиш одговорност за ту насилну употребу. То те наравно не ослобађа обавезе на интимну захвалност Huan de la Cruzu, Растку Петровићу, Ez Poundu, Che Guevari, др Милошу Ђурићу, Питагори, Herbert Marcuseu, итд. Свака сличност и свако име у „Кршевини” није случајно, већ се односи на личности које постоје у твом животу или у историји.
Предати „Кршевину” неко издавачком предузећу значило би кршење неких моралних принципа, пошто се не може бити у исто време слободан и „интегрисан”. Зато ћеш за издавање „Кршевине” затражити сарадњу твојих пријатеља који те никад нису изневерили, нити ћеш ти њих.

Фебруар хиљаду девет стотина шездесет осме. Европа. Београд. Технолошка цивилизација и проблем уједињења Европе. Екстензија и замашност подухвата технолошког универзума последње деценије, откриће могућности примене кибернетике, модерне биологије, представљају данас не само једну позитивну социјалну алтернативу у односу на класичне социјалне предлоге идеолошко-политичког карактера, уносећи у историју један посве нов феномен, већ се ова технолошка алтернативна изгледа појављује као  најодлучнији стимуланс динамичнијих процеса интеграције Европе. Све мотивације и неопходности за реализовање једног интегралног европског друштва, са одговарајућим европским парламентом суперкомпетенција, мотивације које се крећу од идеалистичких побуда, преко политичких, до економских интереса – нису се могле до сада експонирати као одлучни мотори интеграције, премда сви аспекти „европеистичких” амбиција поседују веома вредне аргументе. И оне визије које чињенице етничких и судбинских веза европских народа и европске културе пројицирају у перспективе прерастања ка исходиштима стварања једне државе заједничке свим европским народима, као и они интереси који у уједињеној Европи виде могућности рационалније привреде и динамичнијег развитка – имају своје историјско и економско оправдање.
Међутим, мора се приметити да досадашњи процеси интеграције не допуштају оптимизам. Разлоге ових неуспеха или обесхрабрујућих резултата треба тражити у чињеницама политичког устројства и задржавања на уским националним интересима који сем уз незаинтересованост широких маса, којима је недовољно објашњен смисао интеграције, јављају као силе опирања или чак блокирања процеса интеграције. Парламентарни систем већине европских држава, који је у данашњем облику један дегенерисани облик демократије, пошто се партијски интереси или чак интереси финансијских група уздижу изнад националних интереса – такође је један од битних препрека процесима интеграције. Када се томе дода и лоша политичка пракса да се доносе одлуке у складу са интересима непосредног презента, уместо у складу са једном широм визијом будућности – посве је сигурно да се више не може рачунати ни на класичне, досадашње актере процеса интеграције. Међутим, појава технолошког универзума – који кроз аутоматизацију производње и прелазак са индустријских на макроподухвате, мењајући потпуно смисао производње и вршећи нову расподелу рада, постаје централни кохезиони принцип друштва – у проблем интеграције Европе уноси једну нову и одсудну компоненту. Основни услов прелажења европског комплекса производње са механичке индустрије на аутоматску, са фрагментарне и ацентризоване на децентризовану и кохерентну технику аутоматизације, заједно са потребама научног апарата и експеримената, захтева у првом реду једну потпуну интеграцију инвестиција. Јасно је да у актуелној ситуацији подељене Европе ни једна држава не може сама издвојити ону суму инвестиција која је неопходна за реализацију таквог подухвата. Покушаји делимичног остваривања овог програма у распарчаној Европи представљају често понављање програма идентичних са оним у другим европским државама, што је губитак и средстава и времена. Европа мора достићи степен технолошког развитка САД у најбржем року, јер је јаз између Европе и САД све већи, условљавајући све болније консеквенце.
Међутим, Европа ће постати једно интегрално тело не само по сили принуде технолошког универзума: она се мора ујединити и кроз индивидуална увиђања идеала и интереса интеграције у свим регистрима облика. Тек када европски човек интимно схвати да у првом реду не припада некој нацији, држави или партији већ Европи, тек тада ће интеграција Европе бити потпуна, извршена и срцем и разумом, јер, у противном, једна механичка интеграција доноси и баласт конфликата и неспоразума које пре тога треба решити. Ван сумње је да многи аспекти технолошке цивилизације, колико обећавају тријумф новог хуманитета, откривају и супротна исходишта, уливајући страх и рефлексе одбијања. Али, када би страх био критеријум акције – ни једна акција не би била могућа. То не искључује дужност будности човека, те се технолошко-новохуманистичкој елити поставља као задатак не само борба против структура које онемогућавају интеграцију Европе, већ и анализа технолошког универзума, како би се најправилније формулисали захтеви и циљеви Европе у оквиру технолошког универзума.

Месец март хиљаду девет стотина шездесет осме. Рим. На Via Corso демонстрације студената. Изнад свих, изнад вртлога борбе са снагама опресије, један манифест који је манифест свих младих Европе: СВИ УЈЕДИЊЕНИ ПРОТИВ ПАРТИЈА!