ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

Писци бога Марса

I – Мали Принц у маскирној униформи
II – Далеко од шпајза као идеала
III – Да ли смрт боли?
IV – Тамо где су сви другови
V – Против постхеројског рата
VI – Како Човек постаје вук

ПИСЦИ БОГА МАРСА (1)

Мали Принц у маскирној униформи

Век Европе што остаје за нама биће запамћен по најстрашнијим ратовима. Управо зато су многа најзначајнија дела европске културе тог века плодови ратних искустава њених мислилаца и писаца, од Хајдегера, Тејар де Шардена и Хамваша до Сент-Егзиперија, Јингера, Малапартеа и Црњанског

„Да ли нешто пишете о овом рату?” — упитао је чувени ратни фотограф Џон Филипс много чувенијег писца и мајора француске ратне авијације, грофа Антоан де Сент-Егзиперија, када га је срео у Алжиру, у зиму 1944. године.
Творац Малог принца,најчитаније књиге у повести европске књижевности,завртео је тужно главом у знак немоћи:
„Немам права да ишта кажем јер не учествујем. Само онај који учествује у рату има права да говори.”
Последње ратне летове мајор де Сент-Егзипери извео је 1940. године, током краткотрајног рата који је Француска повела против Немачке и неславно изгубила. Након пораза, између Вишија, одакле је француски Недић, маршал Петен, позивао на „колаборацију” с победницима, и Лондона, одакле је генерал Де Гол поручивао да се „рат наставља” — де Сент-Егзипери је изабрао неутралност и егзил у Њујорку, где је 1942. године објавио роман Ратни пилот, плод свог жалосног ратног искуства. Две године касније, када су савезници запосели Северну Африку, де Сент-Егзипери је ступио у америчку авијацију „да би се вратио у Француску летећи”.

Последњи лет грофа де Сент-Егзиперија

Био је примљен раширених руку, али више команде нису рачунале с његовим пилотским већ списатељским умећем. Виделе су у њему идеалног ратног извештача или пропагандисту, тим пре што је према правилима летења, са својих четрдесет и кусур година, био престар да управља новим генерацијама ловаца. Уосталом, није знао, нити је хтео научити такорећи ни реч енглеског језика, неопходног за комуникацију с контролним торњем и осталим пилотима ескадриле на задатку. Де Сент-Егзипери је обичавао да хвали предности свог незнања:
„У Њујорку, када бих пожелео да попијем шољу кафе, пришао бих љупкој конобарици и описао покретима руку шољу, тацну, кашикицу, кафу, шећер и крем. То би је насмејало. Зашто бих морао да се мучим учећи енглески и да се тако лишим оног осмеха?”
По свему судећи, један од задатака Џона Филипса био је и да де Сент-Егзиперија приволи да пише за потребе ратне пропаганде. Зато се распитивао да ли овај нешто пише. Де Сент-Егзипери му је прикрио да пише своје најбоље, величанствено дело европског аристократизма, епски роман Тврђава, који је остао незавршен а објављен постхумно. Ипак, мало промисливши, де Сент-Егзипери је у том питању прозрео јединствену могућност да се ослободи Земљине теже и да поново полети. Ка отаџбини за којом је чезнуо. Загледавши се у наточену чашу, Европљанин је предложио Англосаксонцу „посао”:
„Хтео бих да нешто напишем и то ћу дати управо Вама, Вашим новинама, ако успете да ме вратите у моју ескадрилу.”
Након низа покушаја, Џон Филипс је коначно успео да измами од генерала Текса Мак Крерија званичну дозволу да мајор де Сент-Егзипери лети у ескадрили 2/33, која је била део Треће англосаксонске групе за фотографска извиђања. Тридесет првог јула 1944. године, са војног аеродрома крај Бастије, на Корзици, Антоан де Сент-Егзипери је полетео у двомоторном ловцу P-38 Lifghtning ка обалама отаџбине. Била је то његова последња мисија, из које се није вратио.

Свет добар само за роботе

Заповедник војне базе знао је да је то последња мисија Сен-Екса, како су Англосаксонци звали де Сент-Егзиперија, неспособни да му правилно изговоре презиме. Добио је налог од више команде да Сен-Екса потом неопозиво приземљи. Остала је до данашњег дана тајна како је и где је творац Малог Принца завршио свој лет. Остаци његовог авиона никада нису пронађени.
Можда га је оборила противавионска артиљерија, издаја машине или сопствена грешка? Или је он сам одлучио да се никада више не врати и да полети ка звездама, где га је очекивао Мали Принц? Једно је извесно: свет цивилизације Запада доживљавао је крајње туђим, сматрајући га недостојним човека а подобним само за роботе.
Такође је извесно да о рату имају пуно право да говоре само они који су га доживели, првенствено у првим борбеним линијама. Уосталом, старо искуство учи да само будале или варалице говоре о стварима или појавама које не познају. Од свих ствари и појава с којима се човек суочава у овој арени универзума, рат је његов најтежи оглед и његово најпотпуније огледало. Зато су за сваку науку о човеку, па и за пуку радозналост, искуства ратника најдрагоценије поље истраживања.
У том домену, ратна сведочанства мислилаца и писаца имају предност због врлине њихове посвећености вештинама опажања и изражавања. О ванредном значају ратног искуства за људску самоспознају сведочи и чињеница да су најдубља сазнања о човеку — стечена кроз XX столеће, ужасно обележено најразорнијим ратовима у повести човечанства — плодови мислилаца и писаца који су искусили изазове ватрених линија. Реч је о мислиоцима и писцима који образују врхове европске културе XX столећа, од Мартина Хајдегера и Јулијуса Еволе до Беле Хамваша, Тејара де Шардена и Андре Марлоа, од Гијома Аполинера, Дрије ла Рошела, Анри де Монтерлана, Фердинанда Селина и Антоана де Сент-Егзиперија до Ернста Јингера, Ернста фон Саломона, Курција Малапартеа, Николаја Гумиљова, Милоша Црњанског и Станислава Кракова.
На српски део европског фронта, где су се први истакли Станислав Краков и Милош Црњански, ступили су, крајем века што је за нама, писци који су имали смелости да се изравно суоче са сецесионистичким ратом против српског народа и Југославије, писци попут Моме Капора, Небојше Јеврића и Момчила Селића.
Наравно, рат не поклања сазнања већ се за њих ваља изборити одговарајућим способностима ума, душе и срца. Писци просечних талената, попут Ернста Хемингвеја, Роберта Грејвса или Ериха Марије Ремарка, који нису у стању отићи даље од пуке површине догађања, стичу од рата најмање: само опште место где се губе све пређашње, мирнодопске и самодопадљиве илузије, уз одговарајућу патетику самооплакивања, иначе сасвим несвојствену правим ратницима.
По добром сажимању књижевног историчара Генерације 1914, Роберта Вола, Ремаркови „млади војници оплакују што ће — остали они у животу или не — заувек изгубити свој свет”. Хемингвејев јунак, Џек Барнс „утапа у алкохолу сећање на човека какав је некад био и какав никад више неће бити”, док Роберт Грејвс „каже збогом свему и напушта пропадајућу Енглеску, мењајући је за паганска задовољства Мајорке”.

Царинске баријере на фронтовима

Све то може бити веома дирљиво али премало спрам дубина и висина какве отварају у човеку стварна ратна искуства. Пред реченим исповестима губитка илузија неки циник могао би рећи да губитници требају бити захвални рату, јер би без његових ватри остали у заблуди, верујући да су лажи истине, снови стварност или безвређа вредности. Онај који пред ватрама рата гледа само у сопствену прошлост што неповратно сагорева, пропушта прилику да види биће што се уместо изгубљеног ту рађа или може родити. Сведочи млади ратник Тејар де Шарден, будући најнадахнутији и најсмелији теолог западног хришћанства, у писму од септембра 1917. године, послатом са фронта рођаку:
„Фронт не може а да те не привлачи, јер је на неки начин крајња граница између оног што већ добро познајеш и оног што се управо образује. Не само да тамо видиш ствари које нигде другде ниси могао искусити, већ такође видиш како из тебе самог извире темељна струја јасности, енергије и слободе, какву би тешко било могуће открити у обичном животу… На фронту ти више не гледаш ствари на исти начин као у позадини; ако то чиниш призори које видиш и живот који водиш постаће претешки. Одушевљење је пропраћено извесном патњом. И поред ње — то је доиста одушевљење. И зато се фронт воли у инат свему, и прижељкује се.”
Лекције живота које се предају на фронту умеју да из погледа најталентованијих ученика измаме и најстрожија вредносна мерила према себи, али и према другима. Сведочи једна страница ратног дневника Ернста Јингера, од 17. децембра 1943. године:
„Прелистао сам дневнике браће Гонкур. Изванредне су промене које је овај рат изазвао у читаоцима и делима. Наслућује се да бескрајни број књига неће успети да пређе царинске баријере које ја рат подигао. Узме се у руке нека књига и схвата да је она изгубила сваку привлачност, попут љубавнице на коју се често мислило с носталгичном жудњом, али чија лепота није издржала одређене кризе и одређене пустоловине. Досада испитује садржај сваке књиге са строгошћу која прети много више од сваке цензуре, од било каквог Index librorum prohibitorum (Индекса забрањених књига). Ипак, могуће је предвидети да ће то погодовати делима првог реда, какво је надасве Свето писмо.”
Рат у светоназорима оних који су га вично искусили уме да подиже те „царинске баријере” и спрам људи, па зато Анри де Монтерлан — како сведоче прве странице романа Девојка — читајући с гађењем новинске огласе у рубрици женидба-удаја, мрзовољно закључује о стању грађанског сталежа с исказом нечувеног цинизма:
„Баш би добро дошао један рат да растера сву ову маскараду!”

Тамо где „мир нема алтернативе

Можда слутећи такве немилосрдно поразне вредносне судове о себи, грађани који су успели избећи војну или моралну обавезу да понесу униформу гаје тешко скривану или отворену нетрпељивост према повратницима из ратова.
Завист и мржња коју самозвани интелектуалци из редова таквог грађанства гаје према мислиоцима и писцима што су се смело одазвали позивима рата је већ пословична. И људски савршено разумљива. Али и заразна, па се тако, примерице овде, чак и паметне медијске посленице упорно распитују код ретких — избројивих такорећи прстима једне руке — овдашњих писаца који су одлазили на ратишта: зашто су то чинили? Жене би то морале схватити и ценити. Паметном човеку довољна је и једна поука. Нека то буде она коју је за потребе писца ових редова пружио Момо Капор:
„Када ми данас често пребацују што сам уместо да наставим писање шармантне урбане прозеизабрао да се последњих десет година ломатам по бојиштима — а касније, након лажног мира, по земљи која се још надима и дише изнад неупокојених мртвих — не чуде ме злурадост и мржња оних који ми то пребацују већ ме запањује њихово лоше образовање. Зар није први и највећи европски песник Хомер певао о Тројанском рату и изгнанству Одисеја? Шта су наше народне песме (најбоље што имамо у књижевности) него песме о ратовима, биткама, мегданима и јунацима?”
Капор потом наводи примере својих временски најближих учитеља, од Антоана де Сент-Егзиперија до Ернста Хемингвеја и Андреа Малроа, који су умели да се одазивају чак и туђим а камоли својим ратовима, те износи особени, битни разлог свог одазива:
„Најпре, у опасности су били моји блиски рођаци и саплеменици с оне стране Дрине, на које су се окомили они исти злочинци што су и раније више пута хтели да их затру. Тада се још нисам био ни родио или сам био дете. Овај пут сам довољно стар да им помогнем у борби за опстанак. Коначно, однекуд из таме времена посматрали су ме прекорно моји преци, који су ми поклонили гене, боју очију и презиме. А све то се дешавало на само неколико сати вожње од главног града за кога мир није имао алтернативу! Како не бити тамо? Како не описати њихове судбине, огољени живот, крв, зној и сузе? Како бити по страни?”
Узгред речено, ако међу читаоцима наведених редова још увек има оних којима ту нешто није јасно, нека прочитају и другу поуку, признање председника Хрватске Фрање Туђмана, изречено у говору на Јелачићевом тргу, 24. маја 1992. године:
„Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да то нисмо тако урадили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било могуће избјећи само да смо ми одустали од наших циљева, то јест од самосталности наше државе.” q

***

ПИСЦИ БОГА МАРСА (2)

Далеко од шпајза као идеала

Беч 1915. године изгледао је Милошу Црњанском као нека велика јавна кућа. На Источном фронту Бела Хамваш је опазио да му руски војник може бити много ближи к срцу него сународник из Будимпеште а Ернст Јингер, носилац највећег немачког одликовања за храброст из Првог светског рата, тврдио је да је боље бити и криминалац него грађанин. Ево зашто

Не сећам се више ко је први — Момо Капор, Небојша Јеврић или управо писац ових редова — током неког од разговора, под сенком бога Марса, исказао опажање једног геометријског правила, изведеног из искуства ратишта: што се човек више приближава ватреној линији фронта чује све мање речи и среће све боље људе. И обратно, одлазећи с ратишта ка дубинама позадине, чује све више речи, до несносне, вавилонске граје брбљања, и среће све горе и бедније људске материјале. Сећам се само да смо сви имали исто сазнање.
У питању је само један од низа израза опште спознаје вредносних разлика између две крајности људског стања, какву широко исповедају писци који су искусили рат. Примерице, Милош Црњански, у делу Итака и коментари, овим речима описује Беч, виђен погледом прекаљеним ватрама рата:
„У Галицији сам видео рат. У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају. Беч је већ у јесен године 1915. био једна огромна јавна кућа…Усред рата, седео сам тако у театрима, пролазио на таласима валса, залазио у породице својих познаника и видео људску беду и људска срца. Корупцију, проституцију, меланхолију, свуда…Постојала су тада два Беча. Један: здрав, млад, који је одлазио на бојишта, да се врати у болнице, без руку, ногу, или глава. А други: богат, крезуб, шкарт, забушант, који се парио код куће са остављеним женама. Једни су ишли у смрт — најбољи део становништва — а други — који су се богатили на рачун њихов — окретали су се још увек на музику валса. То је била селекција.”

Слободни од страха спрам живота

Последње речи из навода могли бисмо схватити и као сетни коментар знамените Маринетијеве похвале рату као некаквој богомданој „светској хигијени”. Никад, у повести човечанства, није изваљена већа глупост, јер је рат увек, а поготову у добу модерне технологије, погађао и односио најбоље, лишавајући зараћене народе огромног генетског блага. Ипак, у вишем смислу, који нам објашњава један од највећих мудраца XX столећа, Бела Хамваш — под светлом свог ратног искуства с Источног фронта — рат јесте једна позитивна селекција, делећи људе на два врсте, на оне који су остали заробљеници исконског страха и оне који су га се ослободили:
„Најбољи би био шпајз обезбеђен од бомби, где би се могло закључати и изаћи тек кад се потпише мир. То би било потпуно животно решење. То означава где је човечанство стало у тренутку избијања рата, шта је мислило, шта осећало, каквим је Силама служило и каквим је животом живело. Ко испадне из ове атмосфере и ступи у истински, активни, савремени, стварни рат, он пролази кроз кризу која је дужа или краћа, али је веома жестока. Ову кризу без изузетка проживљава сваки војник који је учествовао у рату и проборавио дуже времена у близини непријатеља, тако да исход кризе може у њему да очврсне, чак да се претвори у одређени став. Почев од тог трена војник се на овој битној тачки одвојио од свакога из матичне земље. И то је она тачка где се њих двоје више не разумеју међусобно. Она на темељан начин одваја оног из матичне земље од војника на фронту и одвојиће их за цео живот, тако да онај из матичне земље више неће разумети војника. Зашто? Зато што се војник ослободио магије Силе чије је име Исконска Стрепња. Темељни став домаћег човека у животу је исконски страх. Темељни став војника је да не стрепи од живота. Он је иступио из обезбеђења сваке врсте, нестало је из њега схватање света својствено шпајзу, изгубио је идеал шпајза обезбеђеног од бомби.”
Хамваш потом пред очима читалаца ређа последице „ватреног крштења”, од иступања из сложене, мирнодопске праксе обезбеђења свога ја — чиме „он за корак израста изнад оног из матичне земље”, заузимајући, „у рангу постојања, за степен више место”до пуне свести и трајног памћења такве супериорности:
„Војник овај људски вредносни ранг, ма и несвесно, доживљава у укупној величини, своју предност над оним из матичне земље не заборавља ни за тренутак и није склон да је заборави, нити да од ње одустане: од овог трена он је оно више.”
Како сведоче дела великих писаца-ратника, од Дрије ла Рошела, преко Ернста Јингера и Курција Малапартеа до Милоша Црњанског, поглед на свет искаљен и тако уздигнут ватрама рата прозире и трајно презире грађанско друштво и одговарајући поредак вредности у коме види само владавину наопакости и нискости, бескичмености и кукавичлука. Ернст Јингер — носилац Гетеове награде, највећег књижевног признања Немачке, али и Pour la Merite, највишег немачког одликовања за храброст, које је у Првом светском рату додељено само седморици хероја — исказује опште место таквог погледа на свет када каже да је ратнике рат учинио много бољим људима него што су били и када додаје да је „боље бити и криминалац него грађанин”.
Премда се из рата вратио у двадесет петој години свог живота, Дрије ла Рошел је одмах проговорио гласом поносне супериорности и презира према свему грађанском. Још са ратишта писао је, самоуверено, много старијем и увелико славном књижевнику Андре Суарезу:
„Ми смо били, и надасве, кад се рат заврши, ми ћемо бити, оно што ви можете само да сањате да постанете.”

Црњански против „салонских комуниста”

С истим погледом на свет дошао је и Милош Црњански из рата. Осврнувши се око себе, на београдском Универзитету, опазио је, по одећи, темељну класну разделину коју је рат продубио:
„Већина студената на Универзитету у Београду, године 1919, била се тек вратила из рата. Као и ја. Већина је била у похабаним униформама, а Србијанци у шињелима и са шајкачама на глави… Ја сам се на Универзитету појавио у остацима одела аустријског официра, са камашнама на ногама, и баскијском беретком на глави, на велико увеселеније наших Паризлија. Уствари, на Универзитету, тада, сусрела су се два сталежа. Они који су били остали у земљи, под окупацијом, или који су били у војсци, вратили су се у крпама. А они који су провели рат у Француској, и у Паризу, вратили су се одевени као нека наша аристократија. Професори Универзитета су сви старци. Масони.”
Колико је то била добро уочена разделина показала су потоња времена. „Паризлије”, све сами синови нових богаташа — бездушно обогаћених чак и продајом српској војсци брашна смешаног с песком и цокула с картонским ђоном — отишли су на лево. Из Париза су дошли као „надреалисти” а у Београду су убрзо постали и комунисти те коначно Брозови амбасадори и комесари за културу. Писци-ратници, попут Црњанског, Кракова или Васића, отишли су на десно, у смрт или емиграцију. Ту квалитативну разделину људског материјала продубио је Црњански када је устао у одбрану „оклеветаног рата”, против „пацифизма” истих „Паризлија”, назвавши их, презриво, све одреда, „салонским комунистима”.
Нека осетљивија оптика могла би уочити како је та разделина истрајала кроз цео XX век, до наших дана. Сведочи једна исповест Момчила Селића, исписана 1994. године, у књизи ратних извештаја Напад на Горњи Клак:
„Срби су у рату — ми — и из њега нам нема изласка до војном победом, све друго биће пораз. И то војни; тада ћемо се присетити косовског мита, и шта све то заправо значи; када нам страни МР-ији буду шетали улицама, или се мали, метиљави Французи буду дерњали по нашим кафићима, кезећи нам се као Хотентотима (а тога је већ било безбели); претпостављам да то неће сметати људима из београдског високог друштва који ми већ прилазе на улици, не представивши се, да би ме пљували због ратног хушкања, антисемитизма, фашизма, и којечега другог, видљивог само њима, у њиховој бескрајној танкоћутности за ортодоксију сваког тренутка, и времена.”

„Ко не учествује не може судити о рату”

Ако оставимо по страни трајно подозрење бранилаца „оклеветаног рата” да се милитантни „пацифизам” лажно представља — да је то заправо продужетак рата, али другим средствима и у служби непријатељске стратегије подривања борбеног морала намерачене жртве — остаје чињеница да речене високе одбране никада и нигде нису величале рат ради рата, нити хушкале у рат, већ су браниле ратно искуство, ране и жртве од лажи и ругања. И нису у питању само лажи кудитеља већ и апологета рата. Велики европски писци који су искусили рат знају да је његова суштина далеко изнад речи и клеветника, као и хвалитеља, што упркос разлика имају нешто али битно заједничко: говоре из дубоке позадине о нечему што нису, нити имају намере да стварно суоче и доживе. Сведочи Ернст Јингер, дајући сам себи спознајни задатак на страницама ратног дневника, од 26. маја 1944. године:
„Мора се бити способан за спознају логике насиља и пазити се од западања у лепе лакировке типа Мијеа и Ренана, једнако као и од ,швајцаризације’, од бесрамне улоге грађанина што са врха неког безбедног крова проповеда о моралу учесницима једне ужасне акције. Ко не учествује у сукобу може да се захвали Господу Богу, али нема ни најмање право да буде признат као некакав судија.”
Људи на ватреним линијама и у дубокој позадини су толико поларно удаљени да је војнику у првим редовима често не само просторно већ и морално много ближи непосредни непријатељ што му прети смрћу него сународник или суграђанин из престонице. И то је добро уочио Бела Хамваш као нешто „најопасније у колективној атмосфери фронта”:
„Војник непријатеља људски осећа ближим него оног из матичне земље; у одређеним екстремним случајевима војник живи скупа у заједници с непријатељским војником, јер је с њим на истом ступњу ранга постојања и супротставља се ономе из матичне земље.”
Најспектакуларнију потврду изложеног Хамвашевог опажања пружио је пуковник Waffen-SSЛеон Дегрел, тврдећи, у својим ратним сећањима, да су војници сила Осовине, на Источном фронту, „у року од шест месеци листом постали страсни русофили”.Задојени нацистичком пропагандом, која им је створила предрасуду о Русима као некој нижој врсти, ближој животињама него људима, они су, по речима Леона Дегрела, на Источном фронту запањено откривали да је непријатељ не само својим физичким изгледом већ и хероизмом много ближи од њих пропагираном „аријском идеалу”. Узгред речено, Дегрел — коме је Адолф Хитлер упутио јединствену јавну похвалу, рекавши да би у случају свог очинства највише желео да му син буде њему налик — до смрти је остао задивљен Русима. Пре неколико година, уочи одласка на онај свет, руском дописнику недељника Завтра, који га је посетио у његовом мадридском егзилу, поверио је како једине наде у спас Европе и Европљана полаже у Русе и Русију.Што би српски народ рекао, да је то чуо или прочитао, Хитлер би се преврнуо у гробу.

Србин у усташком штабу

На ватреним линијама сагоревају или бледе све класне и образовне, па и идеолошке те политичке разлике и ограде својствене мирнодопским временима и просторима. Ту се људи углавном деле само на борце и неборце, на смеле и кукавице, мушкарце и дезертере.
Сад ми, призван Хамвашевим опажањем и последњим редовима, с путева сећања долази један призор из штаба специјалне постројбе бојне „Свети Илија Громовник”, која је дејствовала у саставу 111. бригаде Хрватског вијећа одбране, на простору Жепче, где сам се обрео, крајем лета 1993. године, у маскирној униформи али само са личним наоружањем. Горе су одјекивале од паљбе и детонација: муслимани су масовно и жестоко јуришали на стратешки веома значајни српски положај код Сочива, који је остао без заштите не само тешке артиљерије већ и минобацача. Како сам претходно сазнао у српском штабу — из кога сам се потом упутио ка Новом Шехеру, ка усташама — задужени за минобацаче су негде загубили потребну мапу а командант тешке артиљерије је „отишао негде на терен у извиђање, поневши са собом све мапе”, без којих није било могуће дејствовати прецизно по непријатељу.
Док сам разговарао с младим усташама, испод фотографије Анте Павелића на дрвеној остави за оружје, упао је, без куцања, сав задихан и унезверен, један дугајлија на штакама и сео у прву столицу као у прву помоћ свом очајању, истуривши испред себе стопало у гипсу као неко одликовање. Како је сео — закукао је да пада српска одбрана.
Заповедник бојовника, Мато Антоловић, зурећи у гипс, упитао га је, тобоже брижно и радознало, где је зарадио метак баш у стопало. Ко то не зна, ваља му објаснити: стопало је најчешћа мета саморањавања дезертера. Осумњичени је скочио на штаке и замлатарао рукама:
„Ма како гдје? На положају! Ма чујте, људи, ма ви сте скроз неозбиљни! Пало је Сочиво, пало је Курбле а сутра ће пасти Теслић и нико их више неће задржати … све до Бањалуке!”
Суочен са непрозирним лицима бојовника обратио се Србину, преклињући за помоћ:
„Учините нешто! Ако не повратите положај и ви сте а и ми смо начисто готови!”
Мато Антоловић ми је упутио један коси поглед ироније с којом је намигнуо знак да не ценим хрватски просек по том узорку склоности паници. Дубоко уздахнувши, неки млади усташки глас ми је сетно дошапнуо:
„Ето, видите, такви су нам наши вајни домобрани. Да није нас усташа…”
У том тренутку, тим младим усташама био је морално много ближи а можда и дражи Србин, из непријатељских редова, него њихов сународник и несуђени саборац.

„Европа је мртва”

Понекад, особито тамо где постоји свест да су обе зараћене стране осуђене једнако на пораз, изрази поштовања између непријатеља могу да поприме и размере више солидарности. Малапартеова сведочанства о Другом светском рату су бременита таквим примерима. У једном од тих примера, које читамо на страницама Трула мајка, на позив норвешких партизана фински војни лекар одлази да лечи тешко рањеног руског војника, коме је гангрена захватила ногу. Присутан је Малапарте, кога је фински лекар, по имену Шварстром, повео са собом код непријатеља, друштва ради:
„ — Вести с радија су добре: — рече рањеник, — Енглези су ушли у Фиренцу.
— Њихова ствар — рекох.
— Није вам жао? — рече рањеник.
— Нимало, — рекох.
Нимало је мало премало — рече рањеник гледајући ме.
— Нимало. Ништа ме се то не тиче. Да су Немци ушли у Москву, једнако ништа ме се не би тицало.
— Овај рат Вас не занима?
— Уопште ме не занима.
Рањеник је почео да се смеје а Шварстром ме погледа.
— Имате право, — рече рањеник, — овај рат је значајан само због једног разлога: убио је Европу.
— Управо тако, — рекох.
— Била је Европа већ мртва и пре њега, — рече рањеник.
— Сасвим извесно. Али то нису сви знали. Сад сви знају: Европа је мртва.
— И зато Вас не занима да знате како ће се завршити овај рат?

***

ПИСЦИ БОГА МАРСА (3)

Да ли смрт боли?

Како савладати самртни страх душе? Где наћи вољу за одбраном државе у коју се нема поверења? Како гласи најгори ратнохушкачки говор? Зашто ратни извештаји Небојше Јеврића нису препоручљиви француском читалишту? Ево одговора

Премда ветрови рата умеју да обузму те понесу и страсти најпостојанијих душа писаца бога Марса, у списима оних најбољих није могуће наћи ни један једини редак излива мржње према непријатељу с оне стране ватрене линије. Уосталом, према једном неписаном правилу високе књижевне вештине, врли прозни писац не сме да злоупотребљава немоћ ликова које описује или ствара и који су стога потпуно препуштени на милост или немилост његове воље или зловоље. И према ликовима чији су му погледи на свет највише туђи или најмрскији — врли писац мора бити џентлмен те их снабдети најјачим расположивим аргументима. Отуда су велики романи најбољих европских писаца — од Достојевског и Толстоја до Стендала и Мана — сцене узбудљивих идејних двобоја или вишебоја, пред којима читалац често није у стању да спозна којој страни у сукобу се писац приклања.
Под светлом изложене етичке димензије високе књижевности разумљиво је што у ратним извештајима и сведочењима великих писаца није могуће наћи ни позиве на убијање непријатеља. Први повесни, односно најдревнији сведок таквог етичког правила је Хомер: премда је извесно ратовао у редовима Ахајаца, он је, у Илијади, с достојним поштовањем па и дивљењем опевао и подвиге тројанских јунака.
Како сведочи ратна повест, ратнохушкачке позиве и убилачке наговоре исписивали су само лоши или просечни писци, по правилу из далеке, безбедне или удобне позадине. Можда најстрашније осведочење таквог бешчашћа пружио је, одавно заборављени, Иља Еренбург, обраћајући се руском војнику са насловне странице московске Правде од 24. јула 1942. године, изазвавши потом згражање чак и Јосифа Висарионовича Стаљина:
„Немци нису људи. Одсада реч Немац је за нас најстрашније проклетство. Одсада реч Немац окида ороз на пушци. Нећемо говорити. Нећемо негодовати. Убијаћемо. Ако у једном дану ниси убио бар једног Немца — дан ти је пропао. Ако мислиш да ће уместо тебе Немца убити твој сусед — ниси схватио претњу. Ако ти не убијеш Немца — Немац ће убити тебе. Узеће твоје најближе да их мучи у својој проклетој Немачкој. Ако не можеш да убијеш Немца метком, убиј га бајонетом. Ако је на твом сектору затишје, ако чекаш битку, убиј Немца пре битке. Ако оставиш Немца у животу, Немац ће обесити Руса и обешчастиће руску жену. Ако си убио једног Немца — убиј и другог. Нема за нас ништа милије од немачких лешева. Не број дане. Не број километре. Број једино Немце које си убио. Убиј Немца! — то те моли старица мајка. Убиј Немца! — то те моли дете. Убиј Немца! — то вапи родна груда. Не промаши. Не пропусти. Убиј!”

Последња порука грофа Антоана де Сент-Егзиперија

Један од најодурнијих поступака ратне пропаганде је настојање да се вештачки надомести недостатак ваљаних мотивација за борбу. На тај недостатак указује гроф Антоан де Сент-Егзипери у својим белешкама, исписаним током краткотрајног рата између Француске и Немачке, на месту где одговара критици писца и саборца Робера Бразилака да његов радиофонски позив у одбрану отаџбине пати од хронично „неукусног лиризма”:
„Када сам прочитао Бразилаков чланак, у коме ми оштро замера, као неукусност, иначе слабашну дозу лиризма или патетичности, која је тако мало проширила мој радиофонски говор, схватио сам колико смо близу слома. Јер ни тај лиризам, нити та патетичност не би њему — нити мени — изгледали тако смешни да су потицали од неког нацисте. Али за нас су без дубоке гаранције. И како бих ја могао да погинем вичући Живела Француска? Изгледао бих претенциозан и неактуелан. Али други могу да гину вичући Heil Hitler.”
Један од најтежих задатака борца је када — због неверица или сумњи у ваљаност државе коју треба да брани — мотивације за њену одбрану мора да потражи једино у самом себи, у свом уму и својој души. У свом последњем писму, од 30. јула 1944. године, послатом дан уочи свог последњег лета, са кога се није вратио, гроф Антоан де Сент-Егзипери осветљава један пут извршења таквог задатка, мимо званичне ратне пропаганде:
„Не додирују ме сиљења на мржњу, на безобзирност и на гадости које они зову усправљањем… Под опасностима рата ја сам гољи и огољенији него што се чини могућим. Апсолутно чист. Пре неки дан изненадили су ме ловци. Једва сам им избегао. Осећао сам се тада потпуно блажено. Није да због неког спортског или ратничког делиријума ја више не осећам (опасности) већ зато што више не разумем ишта друго до квалитет суштине. Врлина — то је спасти француско духовно наслеђе, што почива чувано у библиотеци Карпентраса. То је шетати се, огољен, авионом. То је учити децу да читају. То је пристати бити убијен као обични тесар. Они су отаџбина… Не ја: ја сам од отаџбине. Сирота отаџбина.”

Црним хумором против смрти

У свакодневном мирнодопском животу просечног модерног грађанина — чије су мисли споља условљаване а осећања успавана или анестезирана — ум и душа су обично измешани до неразликовања. Није тако на ратишту. Жестоки доживљај ратног стања у учесницима продубљује природно и спознајно растојање између ума и душе скоро до поларних супротности. Ту се потврђује учење многих мудраца — почевши од Платона — да је ум изван или изнад сваке страсти те да не осећа бол и патњу, као ни срећу или блаженство.
Патећи под теретом бола и ужаса, стрепњи и страха од смртних претњи, душа настоји да се измести, располажући само с пар излаза, од бекства, дакле дезертерства, до опонашања стоичког става ума. Или смо можда ближи истини ако, уместо о опонашању,говоримо о покрету средишњег тежишта бића од домена душе ка сфери ума? Једно је извесно: у свакодневном говору бораца на ватреним линијама то опонашање умне безосећајности, или измештање тежишта бића у тврђаву ума, најчешће се испољава кроз склоности да се смрти па и могућности сопствене погибије изругују црним хумором и пошалицама, уз општи, мрачни смех и трагичну веселост.
Убедљиве примере те одбрамбене улоге црног хумора пружају ратни извештаји Небојше Јеврића, који је на распитивања згранутог (бео)грађанства о томе зашто одлази на ратишта, с главом у торби, по стеченој навици обичавао да одговара како то чини само зато да би уловио неку добру причу. Сад читам — у некој врсти књижевне а необјављене препоруке, коју ми је дао на увид — како ту причу истиче као мету и писцима што за њим долазе:
„Корачај према страху и не бој се бола, ако желиш добру причу. Приђи довољно близу. И то је све. Мајка је једна и када видиш да је туку не питај је ли крива. Шта ако је пјана урокана, ако посрће. Немаш двије мајке. Она једна је и једина.
Из целог света долазили су да виде нас, који смо у пећинама Балкана тврдили да чувамо српски Екскалибур, мач Новака са Романије. А наши писци су одбијали да пређу ријеку. Нисам их разумио али им завидим.
Да ли се исплатило? Не бих волио да никад, нигдје и нико понови моје путовање. Цијена је прескупа.
Звук и смрт виђени у исто вријеме постану једно: Павловљев рефлекс смрти. Звук изазива бол. Трешњев цвет и смрт виђени у исто време. И трешњев цвет боли.
И једна једина, најкраћа српска ратна прича:
Иди по вино ДВОНОГИ, — рече Дуле Марс.
Дуле Марс је имао само једно око и једну руку.
Остало су однијеле мине.”
Можда је неком потребно истаћи како се Мајка, о којој говори Јеврић у свом упутству, заправо зове Србија. А Дуле Марс је херој кога је и писац ових редова имао част да упозна.

Без одбране од логике рата

Ипак, постоје и много гори удеси и губици. Можда најгори учинак рат постиже освајајући својом логиком она бића која не поседују никакве унутрашње самозаштите од њених пошасти. Такав један случај Јеврић је описао у ратном извештају објављеном на страницама Дуге од23. августа 1994. године:
„Из подрума куће извлачио се дјечак. Није му било више од десет година. У руци је носио праћку. Као да се то њега ништа не тиче, скупља каменчиће по прашњавој сеоској џади. Скупља и дуго бира прави. Онда прилази запрежним преврнутим колима. Ту је у засједи. И почиње да гађа из свог заклона. Гађа мртваца који се распада, ту, на улици, у главу.
Подне је.
Ројеви мува се подижу са мртваца.

,Ничији.’
,Како ничији?’
,Тако, ничији… Тата ми је Хрват, мајка Српкиња, а ја сам ничији… Тако су ми рекли, да сам ничији.’
И наставља да гађа мртвог војника у главу. Војничина брише чело и узима га за руку.
,Хајде да те водим код нас на ручак.’
,Чекај да га овјерим.’
,Кога да овјериш?’
,Па, оног што лежи тамо. Снајпериста увијек гађа у трбух. Онда сачека друге да дођу да ваде рањеног. Тек онда рањеног овјери. Кад порастем, ја ћу да будем снајпериста’.”
Када сам својевремено упитао Владимира Димитријевића, директора издавачког предузећа L’Age d’Homme, да ли ће објавити, на француском језику, роман Небојше Јеврића Српски рулет, који сам му препоручио, он је завртео главом и с уздахом објаснио:
„Француски, танкоћутни читалац није више спреман за такве лектире. Дао сам мојим француским пријатељима, као штих-пробу, да прочитају неколико страница из Дневника блокаде Моме Капора. Рекли су ми да им се коса дизала на глави док су га читали. Можеш мислити колико би се ужаснули кад би читали Јеврића.”

Јингерово искуство загрљаја смрти

Како душа и ум различито одговарају на изазове смрти убедљиво сведочи Ернст Јингер у свом ратном дневнику-роману Челичне буре. Када је непријатељска граната пала у сред чете којом је командовао, са гвозденим крстом за храброст на грудима, први порив био је онај ужаснуте душе:
„Устах полумртав. У великом кратеру реденици митраљеза, ужарени експлозијом, исијавали су јарку црвену светлост која је просијавала кроз густи дим у ком се грчила маса запаљених тела. Преживели, скоро сенке у том мрачном светлуцању, бежали су у свим правцима. Раздирући крици патње и вапаји за помоћ чули су се са свих страна. Таласање те тамне масе на дну задимљеног и ужареног кратера стварало је утисак сцене из пакла, из најдубљег и најужаснијег амбиса.
Остао сам паралисан, као скамењен од ужаса; потом сам нагло устао и побегао у ноћ. Тек кад сам запао у неку јаму добио сам јасну представу о оном што се збило. Не знати, не видети више ништа! Само бежати. А војници! Морао сам се побринути о њима јер су ми били поверени. Смогох снаге да се вратим на ону сцену ужаса.”
Судећи по Јингеровим сведочењима, ум уме и да предњачи над душом те да потпуно овлада управо када је тело најгоре погођено, када је одбачено до ивице амбиса званог смрт:
„Управо у тренутку када сам прелазио преко једног брижљивије уређеног рова снажан удар у груди зауставио ми је дах. С високим криком, који је, учинило ми се, извадио сав ваздух из мојих груди, окренуо сам се око себе и пао уз звекет металних предмета које сам имао на себи.
Тог пута ме је доиста задесило. У истом тренутку ударца схватио сам да ми је метак пресекао живот у корену. На путу ка Морију осетио сам руку смрти, али овог пута она је стезала чвршће и одлучније. Док сам тешко падао на дно рова, имао сам уверење да сам коначно изгубљен. Ипак, зачудо, тај тренутак био је један од веома ретких за које могу рећи да сам у њима био доиста срећан. У том часу, као под светлошћу лампе, спознао сам цео свој живот у његовој најинтимнијој суштини. Осетио сам извесно изненађење због чињенице да он треба да се оконча баш на тој тачки, али то изненађење, морам признати, било је прожето срећом. Осетио сам, како пуцњи слабе, све тиши и тиши, као да тонем испод кључајуће површине воде. Где сам се налазио није било више ни рата, нити непријатеља.”

Бомбардери над Паризом — јагоде у бургундском вину

Судећи по потоњим Јингеровим исписима искустава рата, тај најближи сусрет са смрћу ослободио га је сваког значајнијег утицаја стрепњи душе за сопствени живот. Један пример је довољан: док грађанство Париза пред налетима англоамеричких бомбардера хрли у подземна склоништа, Ернст Јингер, у униформи официра немачке војске, излази на кровну терасу хотела Raphaelда у друштву чаше бургундског вина, заслађеног јагодама, осматра спектакл, описан на страници дневника од 27. маја 1944. године:
„Сирена за узбуну. Са висине крова хотела Raphaelвидео сам како се из правца Сен Жермена два пута дижу огромни облаци од експлозија, док су се јата авиона удаљавала на великој висини. Реч је о нападима на мостове над реком. Начин и след мера предузетих против пристизања појачања допуштају назирање суптилне интелигенције. Током другог напада, у сутон, држао сам у руци чашу бургундца по коме су пливале јагоде. Град са својим торњевима и црвеним куполама одржавао се с ужасном лепотом, сличан чашици неког цвета надлетаног смртоносном оплодњом.”
Неколико деценија касније, нека новинарска запањеност наведеним држањем потражила је и добила објашњење од скоро стогодишњег Јингера, не мање изненађеног таквом запитаношћу:
„Зар се могло очекивати да се ја као неки миш склањам у подземне рупе од Черчилових претњи?”
Ако би сведочења великих писаца-ратника о њиховим сусретима са смрћу ваљало сажети у једну једину реченицу, не знам бољу од оне што ју је исписао један анонимни српски борац по свом тенку, који сам видео тамо где се бранила Република Српска Крајина. Та реченица гласи: „Смрт не боли.” Ту поруку Момо Капор је преузео као наслов збирке својих ратних извештаја. q

***

ПИСЦИ БОГА МАРСА (4)

Тамо где су сви другови

Зашто неки писци-ратници исповедају у миру „неизлечиву љубав” према рату? Шта Србе удаљава од Немаца а приближава Прусима? Шта је Станислав Краков одговорио свом ујаку, пуковнику Милану Недићу, кад је он хтео да га повуче с фронта? Каква је начела држања у поразу себи прописао гроф де Сент-Егзипери?

Нека ми бог Марс опрости што уводне речи у тему ратног другарства нећу поверити неком од његових врсних писаца већ једном од њихових читалаца. Реч је о пуковнику Јездимиру Лакићевићу који је у седмој деценији живота напустио пензионерску наслоњачу пред телевизором да би ступио у одбрану свог народа, преузевши команду над артиљеријом Херцеговачког корпуса. У очима високих официра имао је само једну ману, која им је служила за доброћудна задиркивања и увесељавања: био је и остао „неизлечиви” левичар, толико „неизлечив” да је одбијао да им се обраћа с прописаним „господине”, ословљавајући упорно све, знане и незнане, с „друже”. Када сам стекао његову наклоност, крајем лета 1995. године, на једном истуреном положају изнад Требиња, положио је руку на моје раме и рекао:
„Знам ја да ти не миришеш много левичаре, али ја те поштујем јер си човек од интегритета. Одмах си прихватио да ти се обраћам са ,ти’ и не штрецаш се кад те ословим са ,друже’. Видиш, теби то не смета а смета овим новокомпонованим десничарима, све самим бившим и привилегованим члановима Савеза комуниста Југославије, који се одмах вређају, као да сам им мајку опсовао. Као: они су господа а не другови! Кажем једном колеги: ,друже пуковниче’ — а он, који је у ЈНА био задужен само за марксизам, мршти се и опомиње ме како треба да га ословљавам са ,господине пуковниче’. А ја онда њега поучим да Ремарк није написао Три ратна господина него Три ратна друга.
Опажање је дубље него што је мишљено, јер је другарство не само темељни услов ратничког живота већ и његов најдрагоценији заједнички плод, коме сви они што су га окусили доживотно остају одани. У суштини, и саме речи попут друг и другарство нису довољне да означе значења која стичу у рату, а која се разликују од мирнодопских једнако као што се разликује рат од мира. Зато у језицима попут енглеског, француског или италијанског писци бога Марса најрадије користе речи камарад и камарадство да би означило ратног друга и ратно другарство. Енглески писац Ноел Ковард такво камарадство описује као неку врсту брижности…што све држи заједно и што је изнад све љубави коју имате, нешто недодирљиво и очајнички лепо.
Може се слободно рећи да на ратишту нада није оно последње што човеку преостаје већ камарадство. Уствари, у рату, тамо где постоји камарадство, нада је излишна јер оно садржи не само много јачи подстицај већ и смисао делотворности, изнад сваке бриге спрам победе или пораза.

Пуцњи у Бога

Метафизичку снагу тог камарадства, односно ратног другарства, убедљиво осведочава један од најзначајнијих стваралаца XX века и извесно, уз Ернста Јингера, најоштровидији писац бога Марса, који је са само шеснаест лета, слагавши узраст пред регрутном комисијом, ступио на поприште Балканског рата, војујући славно и скоро непрекидно до своје двадесет и треће године. Реч је, наравно, о Станиславу Кракову. Како сведочи његов аутобиографски роман Живот човека на Балкану, то ратно другарство кали се на најтежим испитима, попут оних које је српска војска полагала повлачећи се преко Албаније, кроз студ, глад и подле заседе албанских пљачкаша:
„Неколико пуцњева раздиру сутон. Да ли се људи убијају? Пуцњеви су из наших редова, испред и иза мене. Видим једног свог војника са пушком упереном у небо.
— Шта радиш то?
— Пуцам на Бога — одговара ми, помраченог погледа и полулудачког изгледа.
— Стрпљење, само стрпљење, и овоме ће брзо бити крај — покушавам да га умирим. Пушке и даље пуцају и као да њихов прасак умирује људе који су бар овако дали одушка свом страшном очајању.”
Ратни испити сагоревају у дружини ратника скоро све хијерархијске структуре и поделе својствене мирнодопском, грађанском друштву, све његове „осредњости”. Ту нема никакве разлике у домену достојанства између племића и ратара, интелектуалца и радника, сина богаташа и сина сиротиње. Ратна сведочанства Кракова осветљавају првенство српске војске у том домену. Нема других примера у библиотекама писаца бога Марса да обични војник, редов, може као српски слободно приступити столу где седе високи официри, па и генерали, те након дужних израза поштовања и поздрава беседити с њима као са себи равнима. У тој српској војсци највиши официри па и сам краљ деле са обичним војницима, једнако, свако па и најмање добро, а у злу сносе терет највиших дужности и одговорности. Официри су први на удару непријатељства, и први у јуришима. Можда је излишно истицати да је такво првенство погубно, кад се осматра с тачке гледишта економије ратоводства, али ваља имати у виду и чињеницу да је оно израз осећања дужности и части, језгра вредности које се с оружјем у рукама бране.
Овде је неопходно истаћи да тај осећај једнакости људи по достојанству код Срба није републиканског или пролетерског, односно прокомунистичког порекла. У питању је осећај изразито аристократског порекла, како су уочили многи страни намерници и путници по српским земљама, током XIX и почетком XX века. Немачки путописац Густав Раш у књизи Светионик Истока — Србија и Срби сведочи да је ту „сваки Србин племић”те да је Србима сасвим туђе „осећање нижег према вишем, какво имају Немци, изузев Пруса: Срби опште с министром, с начелником, са сенатором и државним саветником једнако као са својим суседом… Бирократска надутост и дубока понизност су непознате појаве код Срба.”
Та својства олакшавају образовање ратне дружине и ратног другарства које се свуда по Европи, како сведоче њени писци-ратници, кристалише око два основна пола живота. Онај горњи је витешка етика а доњи чине ратом пробуђени елементарни инстинкти и облици самоодржања, те зато Кракову његова дружина личи на чопор вукова:
„Опкољени, увек опкољени, ми смо се као чопор курјака пробијали кроз затворени обруч.”

Лепота опасности

Краков нам осветљава витешку етику ратовања и ратног другарства и кроз опис сусрета са својим ујаком, будућим спасиоцем српског народа од пропасти, тада пуковником Миланом Недићем. Излечен од тешких рана у солунској болници, синовац свраћа код ујака да га поздрави, хитајући ка фронту да преузме команду над својом јединицом. Ујак тада, само за један тренутак, попушта под искушењем крвне пристрасности:
„— Слушај Сташа. Ја имам за тебе један предлог. Доста је било фронта. У року од годину дана два пута си рањен. Видиш да још вучеш ногу. Ја сам спремио место за тебе. У Француској је сада организована ђачка чета, која треба да створи нове резервне официре. Ти ћеш примити тамо једну групу тих младих људи да им будеш командир и да их спремаш за војнички позив.
Ја га гледам скоро непријатељски:
— Пре више од месец дана ја сам могао да одем са транспортом рањеника за Бизерту. Није ми било лако да одбијем да пођем и будем поред девојке у коју сам лудо био заљубљен. И сада, поред свих чуда што сам овде починио, ја увек мислим на њу. Ја се враћам на фронт, јер су тамо моји војници, моји другови и пријатељи, којих је сваког дана све мање, и јер сам тамо на свом, слободном, тлу. Ја сам тамо потпуно срећан, јер знам да је тамо моје место.
Својим крупним, тамним, мало избуљеним очима, пуковник Милан Недић сада гледа у мене зачуђено, али има у његовом погледу нечег тако нежног, што је реткост код њега јер је увек неприступачан, скоро груб.

Овога пута гледам га одлучно, право у очи. Не знам какав израз има моје лице, али ми он прилази, привлачи ми главу рукама и љуби ме у оба образа:

Онима који су га умели заслужити и стећи, ратно другарство остаје најблиставија тековина живота којој истрајно, удаљавајући се кроз просторе и времена мира, упућују мисли и снове носталгије. Реч је о носталгији за доживљеном величином човека. То Краков спознаје већ у првим данима мира, на улицама Загреба који је поново нашао свој малограђански мир, где је срео три српска повратника из заробљеништва, међу којима и свог редова, ратара Станоја:
„Пружам му радосно руку, али он се одједном скоро стропоштава и спушта своје испуцале усне на моју надланицу. Трзам руку изненађен. Из Станојевих избледелих очију теку сузе:
— Да није било Вас не бих се данас шетао по Загребу.
Ставио сам му братски руку око мршавих рамена. И ја сам јако узбуђен. Можда су и моје очи влажне.
— Станоје, да знаш да сам срећан што те видим живог и здравог.
Цела епопеја Криве Феје пролази као муња кроз моје сећање. Док сам са руком у завоју јахао на Ранђићевом коњу ка санитетском возу, нашао сам свог војника Станоја Николића у јарку крај пута, докле је стигао пузећи сву ноћ четвороношке, са грудима пробијеним челиком.
— Ви сте помогли да ме пренесу у воз и то ме је спасло. Однели су ме у болницу у Крушевац и ту су ме заробили Аустријанци. Они бар не убијају рањенике. Када ми је рана зарасла, одвели су ме у лагер. И, ево, сада идем кући, после толиких година.
Нудим му новац који неће да прими. Одводим сву тројицу до зграде Мисије да добију храну за пут.
Цео умрли Седамнаести пук корача за Станојевим жутим и изгужваним шињелом.
Када се опраштам од њега, јер жури да уграби воз за Београд, Станоје остаје као фантом који је дошао до мене са оне стране живота, као један заморени емисар једног славног доба које је, пуно неизвесности али и лепоте опасности и бескрајног људског јунаштва, неповратно ишчезло.
Тако блиске године, скоро месеци, нестали су као један свет кога су векови покопали и избрисали. Осећам се очајно сам, као да сам се изгубио у простору и времену. Имам двадесет три године, а моја сећања су испуњена само мртвима:
— Погинуо, убијен, умро од рана, разнет, жив спаљен…
Само то могу да додам иза бескрајне листе другарских имена.”

Узрок „несналажења” ратника у миру

Распрострањена појава „несналажења” ратника у мирнодопским условима живота, коју модерна псеудопсихоанализа петпарачки објашњава дијагнозом „вијетнамски синдром”, има свој најдубљи корен у том памћењу искуства страшне величанствености живота спрам које све остало изгледа банално и недостојно труда. Ко жели да се боље обавести о тој појави треба да се окрене делима писаца бога Марса, попут Дрије ла Рошела, који овим речима исповеда своју неизлечиву љубав, на страницама књиге Низ у идејама:
„Рату, врсто усамљености, опседао си ме и још увек ме држиш. Ево твог врховног напада. Морам да ти се предам, душом и телом. Покренуо си у мени неизлечиву љубав; не могу више да живим изван тебе. Испунио си ме чудном љубављу. Ја сам засењени и изгубљени дечак. Да ли ћу икад успети да се пробудим из тог мистичног сна?”
Понекад, у просторима и временима мира, неки ванредни отклон од устаљеног друштвеног реда може да пробуди у повратницима из рата, бар за тренутак, наду да ће се поново суочити са изгубљеном и непрежаљеном а страшном величанственошћу живота. Један такав догађај, масовне демонстрације француске младости — која се отргла од дизгина свих пртија, левичарских као и десничарских — против корумпиране политичке псеудоелите Француске, од 6. фебруара 1934. године, описује Дрије ла Рошел, кроз доживљај свог књижевног двојника, јунака романа Жил:
„Неочекивано, док се враћао ка тргу Конкорд, нека тешка бука, и жежени дах, ударили су га у лице. Друга маса је пристизала с тог трга, за који је веровао да је празан, док је био у редакцији листа… Нека лица бацила су му се у сусрет, ужарена, окрвављена тела јурила су напред, обузета наглом френезијом, уз високе урлике и у нереду: изгледали су као крдо коња који су оборили забран.
— Пуцају — викали су, узимајући га за сведока, с насилним поверењем. Неке руке су га шчепале. Неке очи су га испитивале са страшћу која је имала у себи неку искључивост.
— Пођите с нама!
Жил је осетио како се обнавља његова младост и придружио се тој новој младости. Да ли је онда погрешио? Да, нажалост, погрешио је. На исти начин није веровао у рат 1914. Силом своје заглибљености у муљ није више осећао тајне полете судбине. Француска коначно преузима на себе напор целе Европе, целог света у покрету. Осетио је како је у једном трену преображен. Обазревши се на десно и на лево опазио је да га поново окружује божански пар који се вратио, Страх и Храброст, што управљају ратом. Бацио се напред, усецајући се у масу која је пристизала. Као оне вечери на Шампању, када је прва линија пала, као оног јутра код Вердена, када је стигао са Двадесетим корпусом, док су заштитне дивизије већ била уништене…”

У очекивању повратка Човека

Ратно другарство траје од праисторије, како нас обавештавају истраживачи повесних путева индоевропскихнарода и њихових култура, поглавито катедра Жоржа Димезила, који је традицији дружби младих ратника посветио посебну студију. Према његовим налазима, те дружине су и у миру легално или бар прећутно изнад закона којима се покоравају остали. Њихово надзакоње или ванзакоње је један облик хаоса који заједница свесно и добровољно подноси имајући у виду одговарајуће користи, односно више стратешке потребе: на изазове хаоса којим прети непријатељ, најподобније може одговорити сопствени, за ту прилику гајени облик хаоса, дакле дружине младих ратника.
Ипак, и за младе ратнике постоје закони које не смеју погазити. Први и основни је управо верност те служба заједници којој припадају. Зато гроф Антоан де Сент-Егзипери, у данима пораза француске војске, описаним на страницама романа Ратни пилот, док посматра своју ратну дружину кроз њу види и своју земљу и нацију, отаџбину и државу:
„Откривам да нисам само са својим камарадима уједињен. Кроз њих ја сам уједињен са целом мојом земљом. Љубав, када проклија, пружа корење које не престаје да расте.”
Тако се ethos ратне солидарности спрам камарада продужава и спрам поражене нације. Из тог ethosа Антоан де Сент-Егзипери је извео начела свог и општег живота под теретом пораза:
„Надасве, не смемо одбацити ништа од онога чему припадамо… С обзиром да им припадам, нећу никада одбацити моје, без обзира шта они чинили. Никад нећу говорити против њих, пред другима. Ако буде могуће да их браним — ја ћу их бранити. Ако ме осрамоте, затворићу ту срамоту у мом срцу и ћутаћу. Без обзира шта о њима мислио никад нећу сведочити против њих. Супруг не иде од куће до куће да суседима прича како му је жена курветина. Не спасава се тако сопствена част.
Пораз дели. Пораз разара оно што је саздано. У томе постоји једна смртна претња: ја нећу доприносити таквим деобама бацајући одговорност за пропаст на оне међу мојима који мисле различито од мене. Ништа се не може ваљано извући из таквих процеса без судија. Сви смо поражени. Ја сам поражен… Свако је одговоран за све.”
Језгро ethosа који нам предаје гроф Антоан де Сент-Егзипери препознаје у фигури Човека. За разлику од самозваних „хуманиста” те поборника „људских права” што потичу из модерних школа материјализма, који своју апстракцију звану „човек” изводе из најопштијег статистичког узорка или пресека људске врсте, гроф Антоан де Сент-Егзипери фигуру Човекапрепознаје као идеал око кога се кристалише дружина камарада. Није тај Човек изведен из њих већ су они изведени из њега, као његови синови и саборци:
„Човек се појавио. Једноставно, заузeо је моје место. Погледао је на масу у нереду и видео је један народ. Свој народ. Човек, заједничка мера тог народа и мене. И зато, хитајући ка Дружини изгледало ми је да хитам ка великој ватри. Човек је гледао кроз моје очи, Човек, мера мојих камарада... Неопходно је обновити Човека. Он је суштина моје културе. Он је кључ моје Заједнице. Он је почетак моје победе.” q

***

ПИСЦИ БОГА МАРСА (5)

Против постхеројског рата

Да ли је био у праву Милош Црњански устајући у одбрану „оклеветаног рата” и против левичарских пацифиста, или пак Марко Ристић који га је због тога прогласио „мртвим песником”? Ево једног одговора

Не знам лепшу песму, нити лепшу арију жудње за миром а против рата од оне коју пева келтска свештеница Норма — разапета између верности својој нацији и љубави према окупатору, римском проконзулу Полиону — молећи се богињи Луни, у опери Винћенца Белинија:
Чедна богињо, што посребрујеш
ово свето дрво,
к нама окрени лик свој лепи,
без облака и без вела.
Обуздај ти срца горућа,
И обуздај ревносну смелост,
Распи по земљи онај мир
Што твојом вољом на небу влада.
Једна ратне дубоке ноћи, у оклопном возилу Војске Републике Српске, што се успињало високим стазама Романије, жељнотрагајући по радио-скали за европском музиком, наишао сам, тамо где је Радио Загреб, на глас Марије Калас који је певао ту молитву за мир. Застао сам на том месту радио-скале да је по ко зна који пут чујем, душе вазда прожете безмерном радошћу. Из тог блаженства пренуо ме је груби глас возача који није могао ућуткати своје запрепашћење:
„Господине Калајићу, па Ви слушате музику усташког радија!?”
Да је разумео о чему пева тај глас био би можда још више изненађен. Морао сам га умирити објашњењем да музика није усташка већ италијанска а да је глас православан.
Ни на скали осећања и мисли великих писаца бога Марса границе између ратољубља и мирољубља нису увек јасно исцртане и често у једном истом делу можемо срести оба порива измешана до неодвојивости. С ретким изузецима — попут Луја Фердинанда Селина — најславнији писци бога Марса обично не сведоче против рата као опште појаве, не зато што су за рат а против мира већ зато што такав став сматрају или осећају бесплодним, с обзиром да је у питању вечна константа људске историје, коју не може окончати ни највећа мобилизација пацифистичких жеља. У збирци ратних приповедака Комедија Шарлроа Пјер Дрије ла Рошел опажа:
„У природи ће увек постојати рат, увек ће постојати бол. Живот и смрт, бол и радост увек ће се изједначавати.”
Они не устају против рата као таквог већ против бесмисла одређене његове појаве, против нељудског карактера који он поприма у свету модерне цивилизације и одговарајућих напредака ратне технологије. Дријеов истомишљеник, песник и романописац Робер Бразилак, у делу Како времена пролазе, сажима ту носталгију за витешким временима ратовања те општу ужаснутост модерним, постхеројским ратом:
„Свакој аристократској, витешкој концепцији рата прети да изгледа одвратна и лажна у свету који води демократски рат.”
У Писму војнику класе четрдесете, писаном из немачког заробљеничког логора, Бразилак сажима своје краткотрајно ратно искуство:
„Рат је једно одвратно зло јер овде, као и тамо, поверава апсолутну власт појединцима који се намах распомамљују.”

Када пацифисти и ратољупци замењују позиције

Ако пак поглед проширимо на повест идеолошких сукоба између поборника мира и присталица рата, морамо опазити како су се и одговарајући покрети умели преокретати у сопствене супротности. Десничарски заговорници рата знали су да постану и мирољупци, док су левичарски пацифисти једнако спремно умели да се преобразе у горљиве поборнике ратне интервенције, често далеко од сопствене земље и њених интереса. Судећи на основу историјског искуства, могли бисмо закључити да односи према рату и миру нису толико побуђени и одређени неким идеалним или апсолутним начелима већ променљивим политичким околностима. Добар пример изложене појаве пружа француски историчар књижевности Пол Серан, осматрајући француску политичку сцену између два светска рата:
„Почевши од 1936. године, што ће рећи од времена Народног фронта и (грађанског) рата у Шпанији, у Француској се десио чудни преокрет ставова спрам спољне политике. Људи левице, до тог часа пацифисти и партизани политике интернационалног договарања — чак и по цену огромних жртава Француске — осетили су се угроженим од пораза њихове идеологије у суседним земљама. Њихов пацифизам, пропраћен са симпатијама за демократске елементе у реченим земљама, почео је да попушта ,антифашистичкој’ ратоборности. Супротни покрет манифестовао се код великог броја националиста, партизана непопустљиве политике спрам сила које су сматрали претећим. Временом, они су доспевали до тога да се залажу за споразум с Италијом, Франковом Шпанијом и Немачком, чија је ‘национална револуција’ уживала сву њихову наклоност.”
Тај преокрет тачно је и две године раније предсказао један од најславнијих писаца бога Марса, Дрије ла Рошел, најављујући појаву просовјетске партије и њене последице на француској политичкој сцени:
„То ће изазвати најневероватније преокрете стечених позиција и у свим устаљеним класификацијама. С једне стране, видеће се како француски комунизам, који је данас толико слаб, поприма неку снагу захваљујући мешању својих циљева са циљевима националиста, односно с елементима успеха што су им потпуно недостајали. С друге стране, видеће се како буржуји, до тог тренутка националисти, увиђају да национализам није био коначни циљ њиховог живота, у шта су веровали. Тада ће они неочекивано почети да правдају немачки дух и да се спуштају до уступака какве врли људи левице ниси ни сањали да их могу починити. Долазе велики дани за Хитлера.”
Дакле, почевши од санкција Велике Британије против Италије — криве што је и она хтела да постане колонијална сила, освајајући Абисинију — те од избијања Шпанског грађанског рата, на француској сцени односи према рату се преокрећу. Десничари напрасно постају „пацифисти” а левичари „ратни хушкачи”.
Ни саме идеолошке позиције на сцени политичких деоба нису ту постојане, па неки левичари бивају проглашени десничарима, или обратно, не толико својим избором већ туђом класификаторском вољом.

Селин: од миљеника до кудитеља Троцког

Добар пример пружа судбина једног од од најславнијих али и најконтроверзнијих писаца бога Марса, Луја Фердинанда Селина. Његов први и антиратни роман Путовање на крај ноћи, овенчан наградом Рено, левица је славила као њено ремек-дело које је за општу лектиру и превођење на руски јавно препоручио и сам Лав Троцки. Позван у Совјетски Савез, Селин је дубоко разочарао своје домаћине: био је то једини у низу угошћаваних писаца — од Луја Арагона и Пола Елијара до Андре Жида — који је при повратку са (двомесечног) путовања испричао све најгоре о ономе што је својим очима видео у првој земљи комунизма. Тако је, без права жалбе, од својих поборника био гурнут у пакао крајње деснице.
У свом огледу У почаст Золе, Луј Фердинанд Селин оптужује све модерне идеологије и одговарајуће политике да служе милитаризму, фашисте једнако као и либералне демократе, либерале једнако као и комунисте. Потом, у Mea culpa, извештају о боравку у Совјетском Савезу, он прст оптужбе за политику ратног хушкања упире пак само у „оптимисте”, односно поборнике ружичасто-утопистичке идеологије вечног прогреса, дакле у либералне демократе и комунисте:
„Безмерни масакри, сви ратови од Потопа па надаље, имали су као своју музику Оптимизам… Све убице виде ружичасту будућност, то је део њиховог посла. Нек тако буде. Било би сасвим разумљиво ако би тлачени људи једном за свагда устали против беде, али беда је типично средство у историји модерног света.”
Селин, који је дуги низ година вршио лекарску дужност у радничким квартовима Париза, оптужио је у Школи лешева и модерну медицину да је саучесник милитаризма:
„Људска животиња, захваљујући најновијој техници рационалне, скоро тренутачне трансфузије, на самим поприштима битака, као да тиме стиче скоро већи разлог да умире у борби. Не. Одмах му се примењује трансфузија крви, тако, у гомили, с још отвореном раном, крви живе или крви „конзервиране”, у зависности од момента, од стања леша. Оживљавају га како би могао да се врати у борбу.”
У антијеврејском роману-памфлету Багатела за један масакр, Селин прст оптужбе свог борбеног пацифизма упире у Јевреје и претпостављене финансијске интересе. Тврдећи да статистике сведоче како је одзив Јевреја на мобилизацију у Првом светском рату био далеко испод њиховог удела у становништву Француске, смислио је и предложио патент како да се избегну сви будући ратови: довољно је само извести масовно Јевреје на прве линије фронтова зараћених страна. Пред неким имагинарним судом олакшавајућу околност могла би представљати чињеница да у најповољнијем времену за изражавање антијеврејских осећања, дакле током окупације Француске, Селин није објавио ни једну реч против Јевреја, премда је ревносно посећивао салоне колаборације.
Поводом париских сусрета са Селином, у реченим салонима, један немачки официр, херој Првог светског рата и једнако чувен писац бога Марса, Ернст Јингер, пружио је у свом дневнику занимљиво осведочење своје нетрпељивости. Први пут га помиње на страници од 14. марта 1943, где преноси једно рекла-казала, по коме Селин све паре троши на проститутке, које се иначе њему обраћају да их лечи од венеричних болести. На страници од 22. априла 1943. године Јингер бележи претпоставку да Селинови доприноси разговору о гротескностима ратног живота потичу из искуства бројних случајева свирепости:
„Уосталом, он је Бретонац. То објашњава мој први утисак по коме сам га сврстао у камено доба. Сад се спрема да крене у Катинску шуму, којој се прави пропаганда. Лако је разумети да га таква места привлаче. Често ми се дешава, сада, да набасавам на особе, такође и жене, које се хвале да их уопште не потреса суровост, посебно масовна убиства у наше време; и у томе виде, шта више, нешто разумљиво, природно, пожељно, чак фамилијарно. Опажа се да им таква исповест причињава задовољство, као да се ослобађају од неке предуго и напорно чуване тајне.”
На страници од 16. новембра 1943, Јингер опажа да су Селинови нокти прљави и исповеда:
„Улазим у фазу кад ми сусрет са нихилистима постаје и физички неподношљив.”
Вративши се из егзила у Француску, Селин је наставио да пише бесне памфлете, али само против глупих Аријеваца који ништа не схватају и појединаца што су му се лично замерали, попут Жан-Пол Сартра. Наводећи Сартрову оптужбу против његовог колаборационизма, Селин му одговара у Затресеном бокалу:
„Опла! Ето шта је писао тај мали црноберзијанац док сам ја у затвору ризиковао да ме обесе. Крвожедна курвице, врећо гована, ти ми излазиш из дупета да би ме споља испрљао! Каинов чмару, фуј! Шта хоћеш? Да ме убију! То је очито. Овде! Кад бих могао само да те згазим! Видим га на фотографији… оне надувене очи… ону коврџу… она балава уста... то је црв!”
Могло би се закључити да Селинова реторика презира и мржње пружа школскипримеркако пацифизам може бити испуњен истим психолошким или психопатолошким поривима као и најгорљивија ратоборност. Неки циник, обдарен иронијом, могао би додати да је пацифизам често једна врста девијације и сублимације ратољубља.

Да ли је Црњански умро око 1929. године?

Просторно најближи пример реченог парадокса пружа фигура Марка Ристића који је свој највиши интелектуални домет али и дубоки (премда не и најдубљи) морални пад остварио полемичким списом против три своја бивша пријатеља, Три мртва песника, Милоша Црњанског, Растка Петровића и Пола Елијара. Све их је „сахранио” због идеолошких размимоилажења. Судећи по тој „читуљи”, исписаној 1954. године, песник Црњански је „умро” негде око 1929:
„Био је тада већ коначно ушао у ону фазу књижевне немоћи и стерилности из које излаза више никада наћи неће… Говорио је Црњански и даље, и све гласније, и што гласније то глупље, све до својих уводника у Идејама, недељника изразито националистичког, расистичког, шовинистичког, антимарксистичког, регресивног и репресивног, полицијског, једном речи фашистичког типа, који је покренуо 6. октобра 1934. Тада је, наравно, песник у њему био већ давно умро… Бацао је камење на самога себе, на оно што је некада био он, негирајући, бесно, каријеристички, сулудо, да је у дефетизму био нашао своју праву инспирацију.”
Да је у Ристићевој „читуљи” којом срећом изостала главна, идеолошка основа и побуда за оптужбу и ликвидацију, она би извесно остала упамћена као веома страсна али не мање интелектуално врсна објава једног читалачког укуса и одговарајућег тумачења књижевног дела (Црњанског), упркос свему што је у потоњем стваралаштву нападнутог писца то порицало. Уосталом, своју „смрт” Црњански је порекао и ремек-делима што су уследила, од друге књиге Сеоба, преко Романа о Лондону и Код Хиперборејаца, до Ламента над Београдом. Посебно тамну сенку на Ристићеву полемику баца чињеница да нико, па ни „мртви песник”, није тада имао права на жалбу, односно могућности да одговори најгорој пресуди тамо где су га живог „сахрањивали”. Марко Ристић је судио у својству Брозовог дипломате и незваничног политичког комесара те цензора над српском културом, док је Милош Црњански гладовао у избеглиштву.

Само ратари не клеветају мртве

Додуше, Црњански је отворено изражавао своје политичке ставове те је стога, бар начелно, подложан политичком просуђивању и осуђивању. Ту битно питање гласи: да ли је Марко Ристић имао право да преузме улогу моралног судије те да, примерице памфлет Милоша Црњанског против марксистичког пацифизма, Оклеветани рат, осуди као неко слављење рата као таквог. Истина је да Ристић није учествовао ни у Првом, као ни у Другом светском рату, али не због евентуалног пацифизма већ зато што је за Први био премлад а за Други недовољно храбар: уместо да се с оружјем у рукама придружи својим комунистичким друговима и истомишљеницима, он га је кукавички провео у угодној, богаташкој доколици Врњачке Бање. Чим је Београд био ослобођен или поново окупиран, године 1944, Ристић се на првој страници Политике огласио уводницима у којима је крвожедно тражио и славио масовна стрељања свих политички неподобних Срба, под девизом Нека се котрљају главе!Остаје историчарима да процењују колико десетина или стотина хиљада српских глава је тада било смакнуто.
Извесно је да страсна па местимично и инаџијски претерана, али песнички надахнута и понесена реторика Црњанског пружа злогласној методи оптуживања на основу навода истргнутих из целине могућности да спис Оклеветани рат прогласи слављењем рата као таквог. Увид у целину тог списа развејава сваку такву оптужбу. Реч је о спису упереном против опасних илузија што их је тада сејао борбени пацифизам у служби не идеала мира већ једне отворено ратоборне, марксистичке идеологије:
„Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека, неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира. У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга, над непобитним подацима из прошлости, над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа, да верујемо да никада више неће бити рата. Да ће нека међународна институција, ускоро, гарантовати мир и правду слабијем против силе која за правду не пита.”
Дакле, указујући да је рат трајна константа људске историје, Црњански је устао против илузија да човечанство стоји на прагу вечног мира те да је војска стога непотребна:
„Паралелно са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника. Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда. Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари, требало је припремити распадање војски. Припремити пропагандом која је имала да разори милитаристичких дух, да карикира војничке појмове и форме, да клевета војника као таквог и да касару прикаже као најгору кућу.”
У том спису Црњански највише слави не рат већ ратаре, што потврђују и његови уводници у Идејама, где нема ни једне једине речи у прилог некаквог српског национализма а камоли шовинизма, већ једино у прилог југословенске нације ратара:
„Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво. Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот најлепши је символ мира и потребе мира. То је једини сталеж који никада није ратоборан, кога ратна хука никада не хвата, па ипак, то је једини сталеж који мртве не клевета.”
Можда је излишно истицати да су се упозорења Црњанског обистинила, да обећани вечни мир није дошао. Ипак, на бојном пољу победила је пропаганда „пацифиста”, како су то жалосно осведочили брзи и срамни слом војске Југославије у Другом светском рату те још срамнија бежанија њене политичке елите, што је оставила народ на цедилу, препустивши га на милост и немилост непријатеља изазваног пучем од 27. марта 1941. године. q

***

ПИСЦИ БОГА МАРСА (6)

Како Човек постаје вук

Зашто се миран грађанин преображава у бескрупулозног револуционара? Зашто Јозеф Гебелс није хтео да задатке извештавања са ратишта поверава професионалним новинарима? Како један француски падобранац схвата израз „противуречности капитализма”? Како је Андре Малро најавио Пол Пота, пола века раније? Ево одговора

Разлике између ратова античког и модерног света добро одмеравају и одговарајуће количине ратних извештача: један према маси. О десетогодишњој опсади Троје располажемо само једним сведочанством, Илијадом, херојским епом Хомера, првог, најбољег и најславнијег писца бога Марса. Осматрани само са тачке гледишта ратоводства, Хомерови описи битака су толико стручни и убедљиви да нас уверавају како их је могао пружити само непосредни и борби вични учесник. Десетак векова касније, Флавије Клаудије Јулијан, цезар западних провинција Римске империје — које су његови неспособни или корумпирани претходници скоро изгубили — успео је да без икаквог војног образовања и искуства победоносно поврати све територије примењујући против галских и германских снага само стратешка знања која је стицао читајући надасве Хомера, у кућном притвору, где га је до зрелости држао рођак, властољубиви император Констанције.
У рат за освајање царске власти, 401. године пре нове ере, Кир Млађи повео је десет хиљада хеленских плаћеника и само једног али генијалног ратног извештача, племића-философа Ксенофона, који се латио те службе јер му је живот у Атини, где су власт заузели демократи, постао не само мрзак већ и неподношљив. Премда су хеленски плаћеници извојевали победу у главној бици, рат су ипак изгубили јер је Кир Млађи изгубио живот. Нашавши се опкољени дубоко у непријатељској територији, надомак Персијског залива, Хеленима је претило потпуно истребљење. Тада је врховну команду преузео ратни извештач Ксенофон, повевши сабраћу кроз низ пустоловина ка отаџбини, где је на свом имању, под заштитом аристократске Спарте, описао тај херојски поход под скромним насловом Анабаза (у преводу: Марш од обале ка копну), створивши ремек-дело хеленске и европске књижевности.
Сматрајући да у условима модерног рата задаци ратног извештача изискују људе који поседују ванредне интелектуалне и моралне снаге, људе способне да се истовремено боре и да о борбама извештавају, црни геније модерне пропаганде др Јозеф Гебелс потражио их је изван оквира новинарског сталежа. На основу Гебелсове наредбе, за потребе ратног извештавања извршена је војна мобилизација људског материјала, изабираног из војне картотеке и на основу критеријума селекције кадрова за обавештајне и контраобавештајне службе. То су морали бити високообразовани и храбри људи, уз то обдарени високом писменошћу, односно способношћу да виђено и доживљено преведу у убедљиве речи. Први круг избора обухватио је петнаест хиљада кандидата који су након тромесечне стручне и војне обуке били слати у прве редове да извештавају као борбени извештачи, у оквиру посебног пука, под командом генерал-мајора Хајнриха фон Ведела.

Андре Малро: херој или мистификатор?

На фронту антифашистичке интернационале Гебелсовом идеалу понајвише одговара фигура Андреа Малроа, француског писца прослављеног романима у које је уносио лична искуства стицана на низу попришта, од антиколонијалних и револуционарних борби народа Кине и Индокине, преко Шпанског грађанског рата, до Другог светског рата. Судећи према званичним биографијама, на свим тим опасним местима живљења Малро је био не само у својству сведока већ и истакнутог учесника и идеолога. Ипак, многи данас сматрају да је Малро сам фабриковао своју биографију у нарцисоидне сврхе, додајући оно што му се свиђало и прећуткујући оно што му није одговарало. На пример, у тим званичним биографијама пише како се први пут отиснуо из Париза, са супругом Кларом Голдшмит, ка Далеком истоку, 1922. године, покренут археолошком радозналошћу. Не пише да је осуђен на три године затвора због крађе статуа из једног храма у Камбоџи, које је намеравао да прода у Сједињеним Америчким Државама.
Према званичним биографијама, Малро је„активно учествовао у борби кмерског народа за слободуи блиско је сарађивао са кинеским револуционарима, играјући значајну улогу у кинеској револуцији”.Књижевни историчар Жак Нобекур наведене редове, пак, чита с осмехом сумњичења, додајући како Малро није кренуо у Кину вођен револуционарним жаром већ уговором који је потписао са издавачем за три романа. Реч је о романима Освајачи (1928), Краљевски пут (1930) и Људска судбина (1933), који садрже искуства стечена у револуционарним покретима Далеког истока. Чак и закерало попут Нобекура мора да ода признање успеху тих романа:
„Они одмах постижу успех и њихов читалац не поставља себи питање о томе колико је од свега тога аутор стварно доживео. У то време Малро је много више цењен него велики репортери, него најчувенији специјални извештачи, попут Албера Лондреа и Јозефа Кесела. Можда је Малро мање ризиковао од њих али он пружа много више од сировог описивања догађаја…”

Кинези између комунизма и национализма

Већ први роман из те трилогије открива читаоцу оно што се крије иза кулиса званичне политике, професионалне револуционаре, организаторе побуна маса и надасве њихове унутрашње покретаче, њихове животне судбине и психологије. Реч је о агентима комунистичке интернационале и плаћеницима револуције, посланим или дозваним из Русије и Западне Европе да на Далеком истоку организују антиколонијалистички, ослободилачки покрет. Агент по имену Бородин оличава у роману комунистички пут, док Гарин, шеф Пропаганде кинеских националиста, представља национал-ослободилачку идеју. О учинцима њиховог деловања Малро нас обавештава посредством бестрасног излагања споредне личности, извесног Жерара, такође службеника политичке агитације:
„— Знате да Кина није познавала идеје које воде акцији; а оне су је зграбиле као што је идеја једнакости заокупила људе у француској осамдесет девете године: као какав плен. Можда је тако у целој жутој Азији; у Јапану, кад су немачки предавачи почели да проповедају Ничеа, фанатизовани студенти су се бацали са високих стена. У Кантону је то мрачније, можда и стравичније. Најједноставнији индивидуализам се није ни наслућивао. Кулији управо откривају да постоје, напросто да постоје… Имамо народну идеологију, као што имамо народну уметност, која није вулгаризација већ друга ствар… Бородинова пропаганда је поручила радницима и сељацима: ,Ви сте изванредни момци зато што сте радници, зато што сте сељаци, и зато што припадате двема највећим снагама државе.’ То уопште није упалило. Они су закључили да се велике снаге у држави не одређују по томе што примају ударце и умиру од глади. Сувише су навикли да буду презирани као радници, као сељаци. Бојали су се да ће видети крај револуције и да ће се вратити у онај презир, од кога ће, надали су се, бити ослобођени. Националистичка пропаганда, она Гаринова, није им ништа казала у том смислу; но она је деловала на њих на начин неодређен, дубок — и непредвиђен — необичном силином, пружајући им могућност да верују у сопствено достојанство, у свој значај, ако вам се то више свиђа… Француска и руска револуција биле су моћне зато што су свакоме дале његову земљу; ова револуција се управо спрема да свакоме да његов живот. Против тога ниједна западна сила не може дејствовати.”
Жерар представља приповедачу Бородина овим речима:
„Човек који има потребу да о свакој ствари промисли: ,Могу ли се њоме користити и како?’ Бородин је то. Сви бољшевици његове генерације истицали су се борбом против анархиста: сви мисле да треба најпре бити човек заокупљен стварношћу, теретом спровођења власти. А затим, постоји у њему сећање на малодобне године младог Јеврејина који се бавио читањем Маркса у једном летонском градићу, окружен презиром и са Сибиром у перспективи.”
Ко је Гарин? Мотив његов одазивања кинеским националистима да професионално ради за њихову ствар Малро нам открива кроз исповести јунака приповедачу:

— Али ти ниси био сиромах…
— Ох! Питање није у томе. Моје дубоко непријатељство се односи много мање на поседнике него на глупа начела у име којих они бране своје поседе. И постоји још нешто: кад сам био младић, мислио сам о неодређеним стварима, није ми требало ништа да бих имао самопоуздања. И даље имам самопоуздање, али другачије је: данас су ми потребни докази. Оно што ме везује за Коуминтанг…
И стављајући шаку на моју мишицу, довршио је:
— То је навика, а нарочито потреба за заједничком победом…”
Малроове Освајаче могуће је читати и као врсан приручник за дизање градских побуна. Све је ту дато на увид, па и бездушни цинизам професионалних револуционара који не питају за цене успеха, поготову стога што их други, својим животима, плаћају.
Посредством речи и недела неписменог Хонга — књижевног праузора Пол Пота, што је пола века касније, ради постварења комунистичке утопије, побио око три милиона људи, кривих само зато што су „реакционарни” интелектуалци или сељаци а не изабрани пролетери — Малро показује какве чудовишне следбенике могу створити западњачке идеологије.
Ваља истаћи да Малро, као сваки врстан писац, џентлменски наоружава Хонга најбољим аргументима:
„Мучење је ту — тако ја мислим — праведна ствар. Зато што је живот човека у беди дуго мучење. И они који људе што живе у беди уче да то подносе морају бити кажњени, хришћански свештеници или ма ко други. Они не знају. Требало би — ја мислим — приморати их (он подвлачи ту реч покретом који личи на ударац) да схвате. Не пуштати на њих војнике. Не. Губавце.”
Нетрпељивост коју Бородин и Гарин осећају према преревносном кинескомследбенику револуционарних узора са Запада не потиче толико из моралне ужаснутости већ из страха да необуздани терор може причинити велике проблеме револуцији. Уосталом, они, као баштиници духа Француске револуције, која је побила око 800.000 људи, немају моралног права да се позивају на морал, што Хонг добро зна кад их пита:
„Је л’ у Француској нису смели да одсеку главу краљу, а? То је, на крају, учињено. И Француска није мртва. Треба опет почети извођењем краља на гиљотину.”
Крајња супротност Хонгу је стари, мудри и угледни Ченг Дај, кога Малро представља као неку врсту кинеског Гандија, поборника одговарајуће политике пасивног отпора, премда његове речи одају кинески извор, Конфучијево учење о врлинама људскости на којима мора почивати праведна држава. Можда Малро тада није био упућен у учења Конфучија? У том случају, тај превид само указује на веродостојност Малроових искустава, односно на веродостојност тог гласа истинске Кине:

(Пауза. Подразумева се: на Русију.)
… не видим потребу њеног постојања. Нека од ње остане велика успомена… Мислим да Ваши пријатељи и Ви нисте добри пастири за наш народ.”

Жан Лартеги: исповест једног „колонијалисте”

Малроови романи-сведочанства о кинеској револуцији, Шпанском грађанском рату и француском Покрету отпора сведоче о великој предности књижевника над историчарем: са слободама својственим уметничком исказивању, књижевник може да својим спознајним погледом продре много дубље него историчар, до самог изворишта историје, дакле и до најскривенијих идеја и осећања њених протагониста, које они обично не стављају на папир, са својим потписом, на велику жалост историчара. Добар пример тих моћи пружају и романи Жана Лартегија о француским изгубљеним ратовима за одбрану колонија, од Индокине до Алжира. Лартеги, који је у француској армији стекао чин високог официра, сведочи на основу сопственог искуства стеченог у првим редовима борби, у елитним падобранским јединицама.
Лартеги нам открива оно што се кувало у главама бранилаца колонија, идеје и осећања које није могуће наћи ни у најопширнијим повестима модерне Француске. Његов најславнији и екранизовани роман Центуриони, пратећи јунаке од пораза до пораза, од Дијен Бијен Фуа у Индокини до алжирских казби, показује нам сазревање једног идеолошког става, у знаку дубоког презира и гађења спрам колонијалног система и политичке класе, једнако оне на власти и оне у опозицији. Када у заробљеничком логору један борац пита другог, образованијег, шта значи израз противуречности капитализма— које им стално пребацују њихови комунистички мучитељи — добија одговор са тачке гледишта ратоводства, који је много дубљи него што га марксизам претпоставља:
„Немати храбрости за рат какав изискује потреба одбране. Не преображавати се, не обнављати се за вођење рата у кући непријатеља, затварати се у угодне тврђаве, не борити се ноћу, служити се плаћеницима — попут нас, на пример — уместо послати у окршај све оне који имају интереса да капиталистички систем опстане, заменити веру новцем и техником, заборавити да је народ извор свих енергија; чинити све да тај народ трули у удобностима уместо да буде окупљен око неких вредних разлога, мршав и енергичан…”
Посредством дневника једног свежег регрута, студента теологије, Лартеги читаоцу предочава дух која влада у логору за обуку, у Алжиру, незадовољство које ће потом довести генерала Шарла де Гола на власт:
„Логорска радио-станица не престаје да урла песме, вести, информације и слогане, који често звуче чудно:
,Ми нисмо овде дошли да би бранили колонијализам; немамо ништа заједничко са великим колонистима који искоришћавају муслимане. Ми смо браниоци једне слободе и новог поретка.’
Радио-станица капетана Распегија инсистира на свему што може да војнику огади живот грађана. Спољни свет је представљен као бедан, труо, без величине, а за власт се каже да је у рукама једне банде експлоататора, малог формата. Моји другови већ говоре ,ми, другачији’, насупрот свих оних који не носе беретку и маскирну униформу. Они су опрани, постају све гипкији, они су чисти док у Француској владају корупција, кукавичлук, нискост: то је грешни свет наших манастира. У интервалу између једног валцера и војног марша мегафон урла:
,Док смо се ми борили у Индокини, док смо патили од глади у заробљеништву Вијетмина, људи богато плаћени су нас издали у корист непријатеља: та гомила новинара, полицајаца-педераста, високих функционера, бешчасних генерала и мрачних политичара. И из овог процеса ништа неће произаћи: нико неће бити кажњен. Друже (баш ту је реч употребио), зар ти није боље с нама? Овде те нико неће издати, овде те нико неће лагати.’
Како чудне, збуњујуће обичаје имају ови вукови! Познају Софокла, Маркса и Мао Це Тунга, али ја у њима наслућујем болне тајне; знам да их с времена на време насељавају мрачне силе. Малочас сам се погледао у огледалу и видео сам, с ужасом а и са задовољством, истовремено, како попримам лице вука.”
Ко не познаје симболизам вука код европских народа треба га обавестити да је он двозначан: вук је водич ка оностраном свету али и оличење сунчане светлости. ·