О нама

У лето 2012. навршило се седам година откако је Драгош Калајић, философ, писац и сликар, заувек отишао одавде, ка вишим станицама човека и бивства, ка „нашим звезданим исходиштима”. И то мало времена било је више него довољно да сви озбиљни, и они који се са њим нису слагали, схвате о каквој величини се ту радило. Једни ту величину сада премеравају упражњеним простором који је иза њега остао у друштву и култури (и који нико није успео да испуни ни као бледа сенка Калајићеве убедљивости и свестраности). Други то чине сагледавајући необично дело које је оставио у нашим библиотекама и арсеналима. Трећи се најрадије сећају снаге Калајићевог личног примера и супериорности с којом је раскринкавао „високо подигнуте сутерене”, ниже облике постојања прокријумчарене у човеколикости, нарочито у сферама одлучивања да ли ће човек бити „мањи од мрава или нешто више од човека”.
Клонићемо се овде великих речи. Али не можемо да не приметимо: у XX веку, у српској култури, уметности и мишљењу нема гласа и појаве упоредивих са Калајићем. Да је писао на неком великом европском језику, тешко да би ико данас доводио у питање његово место међу великанима, па и међу његовим великим узорима које је својим делом и животом умногоме превазишао. (О слави нећемо говорити, јер је наш појам славе бескрајно далеко од баналности у коју га сурвава ова бучна и испразна „цивилизација спектакла”.)

Српској култури и мишљењу данас је, очигледно, преко потребно ново читање Калајића, очишћено од свега споредног, случајног и „сувише личног”. Смирено превредновање и нормализација у поимању, без шума борбе у којој су настајале неке његове књиге и текстови, без суревњивости и псеудоидеолошких кривих огледала.
Тако прочитаног Калајића ваља изнова и трајно позиционирати у српској култури, за традицију будућности о којој је и сам говорио и сневао. Учинимо ли тако, једна од првих ствари које ћемо приметити свакако је „пророчки елемент” у његовим списима. Његове оцене и процене које су у време настанка некоме могле изгледати претерано, чак упрошћено и грубо, данас су хиперреалистички опис онога што нам се догађа. Замишљени, схватамо да су такве биле и онда, само што је он видео одмах или пре, а ми већином нисмо.

Управо прека потреба за новим читањем и сагледавањем Драгоша Калајића, озбиљним и објективним, и нас је окупила овде. Свест о тој потреби подигла је овај сајт, успоставила ову тачку пулсирања у електронском крвотоку света. Свест о тој потреби, и нека помало старинска одговорност у заједници, даће енергију за даље развијање овог пројекта. При том, свака помоћ квалитетна и добронамерна (јер у супротном није помоћ) добродошла је.

Ми нисмо политичка странка, владина или невладина организација, поготову не група грађана. Ни (пара)научна установа, езотеријско удружење или културно-уметничко друштво. Нисмо ложа ни ложница, нисмо партер ни лоби, а нарочито не навијачка трибина.
Ми смо „братство озарено неком трагичном ведрином”, делотворни песимисти и носталгичари будућности. Свесни размера „пустиње која се шири”, приклањамо се „херојском реализму акције”, мирни и одлучни. Ми смо поштоваоци, сапутници и сапатници човека чије име носи овај сајт, ова „узвисина над световима”.
Ми?
Наша имена овде нису важна. Овде нас не доводе новац, каријере или таштине, ни друге трице и кучине. Уосталом, свега тога имамо сасвим довољно другде, где врло добро знају наша права имена. Расути смо у простору и времену, у световима и посвећењима, блиски у даљинама. Овде ћемо се сретати на основу древних препознавања, знаменитих од постања. У духу самурајског кодекса, или мудрачке етике наших светих предака, могли бисмо рећи:
Немамо име; верност је наше име.
Немамо адресу; висине су наша адреса.
Не градимо славолук; звездано небо је наша слава и наш пут.
Немамо банковне рачуне ни дигитроне; пламено срце је наша једина рачуница.
Немамо декларације ни манифесте; завет је наш манифест.
Нећеш за нашим пасом наћи мач, ни нож у нашој чизми; наша оружја су у очима и речима.
Не обећавамо ти да ћеш се овде забавити него да ћеш одавде отићи бољи, ако икада одлучиш да одеш.
Сада се представи и ступи у ове одаје онако како се ходи путевима наших митских сећања, најдревније сачуване истине о нама. <