ЈУРИЈ ЛОШЧИЦ

Пут Драгоша Калајића

Шта је то новинар у савременом свету? Дефиниција ове професије и односа према њој има много и већина од њих је негативног својства. Са новинарством су повезане уврежене представе о лажи, корумпираности, беспринципијелности, површности, нечасности, патолошкој радозналости, разузданој брбљивости. Каже се да се редови новинара попуњавају пропалим писцима, ситним охолим људима који воле да се стално налазе у центру пажње јавности. Уосталом, они нису баш тако безопасни. Од кад су се у XX веку окупили у некакав светски концерн под називом СМИ (средства масовне идиотизације), они озбиљно говоре о својим правима на власт над човечанством. А ко их назива „седмом силом”, ко им даје редни број два, с обзиром на постојеће традиционалне структуре власти? Неки новинари не скривају своје намере да буду главна власт која лако и брзо смењује председнике, министре, парламентарце, судије и... И то је све. Још нико није чуо да је новинарима пошло за руком да исто тако лако и брзо смене неког од финансијских богова света. И зна се зашто. Новинарски сталеж под називом СМИ није у стању да се сам прехрани. То је само најамна војска власти која претендује да побеђује у свим ратовима — литерарним и крвавим — власти која контролише основне ресурсе и физичке вредности (злато, брилијанти, итд.) савременог света.
Међутим, философ није узалуд говорио да на свету нема ствари која је сама по себи лоша. Нож, на пример, није лош сам по себи, него зато што понекад доспева у погрешне руке.
С такве тачке гледишта професија новинара није ни мало гора од било које друге и врло је вероватно да ће човечанство доживети време када ће неки новинари бити проглашени за свеце.
Код нас, у Русији, у стара добра времена, на новинаре уопште нису гледали као на касту недодирљивих. Сам Пушкин, и то већ у зрелијим годинама, страсно се бацио на новинарство. А Достојевски-новинар, строго говорећи, нимало не заостаје за Достојевским-романописцем. Већ ова два примера су била довољна да се у нас у XIX веку појави величанствена руска новинарска школа с тако великим именима као што су Катков и Иван Аксаков, Суворин и Мењшиков, делимично Леонтјев и Розанов. Имајући у виду ова имена, с пуним правом можемо да говоримо о високом стилу у новинарству, о својеврсној руској новинарској класици. Они никада нису тражили првенство у власти (мада се никада нису ни улагивали властима). На свој посао гледали су као на грађанску дужност, државну службу, световно послушање државној заједници. Као неуморним прегаоцима на њиви народног просвећивања, њима је полазило за руком да општепознате недостатке, мане и пороке одиозне професије претворе у вредности с позитивним предзнаком. Пред очима читалаца долазило је до чудесне метаморфозе: лаж је постиђено уступала место одважној истинољубивости, корумпираност се повлачила пред неподмитљивошћу, површност и брзоплету радозналост заменила је продубљена пажња, сјајна ерудиција; ти људи су навикавали друштво на то да новинарство није безочно и брбљиво наклапало већ паметна, брижна и пуна љубави саговорница, путеводитељица друштвеног живота.
Од тада новинара таквог формата у Русији више није било. На жалост, њих нема ни данас — ни у званичним постсовјетским издањима, ни међу онима који себе називају „независним”. Репетиловљевска брбљивост било којим политичким поводом, опрезно дозирана фамилијарност приликом просуђивања владајућих персона, безочно ситна развратност, шта још да кажемо за наше „независне”?
Уосталом, ко су они? Било би нам веома тешко да покушамо да поменемо барем два-три имена. Авај, ту нема личности! Нема никога с киме би човек могао да лако и интересантно разговара сваки дан и на било коју тему. А управо такав идеал морао би испуњавати прави новинар — ваш стални, поуздани, ненаметљиви саговорник који се не размеће својим свезнањем, личност за коју вам није жао да одвојите пола сата, сат или два, ма колико ваш дан био оптерећен неодложним пословима. Ваше општење са њим као да је световна исповест. Слободно му поверавате своје немире, сумње, горчину своје социјалне беспомоћности. Он вас не куцка по челу, не кикоће се поводом ваших наивних судова о земљи, о свету, о партијама, о армији, економији, вери и атеизму, итд. Напротив, ви управо откривате да сте својим умом дошли до скоро истих оних закључака које чујете од њега. Он вам помаже да се подигнете у сопственим очима, да се осетите пуноправним грађанином, а не предметом нечијих циничних манипулација. Он вас неприметно доводи до једноставних и изузетних открића: живот није без наде, треба се борити за своје људско достојанство, за оно најбоље што је скривено у вашој души — доброту, част, савест, веру, одважност, правдољубивост.
И тако ви отварате једне новине, друге, десете, да нађете себи неког таквог саговорника, учитеља, познанство које би, премда он није физички присутан, украсило ваш живот и — не налазите га. Уместо тога, тамо се пренемажу некаква страшила. Титрају, гурају вам под нос своје хороскопе, укрштене речи и ребусе, прегледе најновијих убистава, бројеве телефона сауна са прекрасним масеркама, рецепте за муњевито богаћење.
Укратко, и сами знате, и сами се свакодневно уверавате: ми новинарство немамо. А уместо њега су протуве, друштвени шљам, петитна и необразована гомила без премца, плаћени агенти СМИ.
— А опозициони листови? — промрмљаће неко. — Зар ни тамо нема никог?
Шта да се каже на ово? Зар нам није свима јасно да је опозициона штампа у Русији 90-их година (тачније, почетком 1995) скоро потпуно разбијена, не успевши да стаса по законима природе. Чињеница која завређује да буде запамћена: пет година пре краја двадесетог века руски народ у Русији нема ни један опозициони, истински независни лист који се не налази у стању жалосне агоније. И ниједан, макар и најмалотиражнији, такав часопис-недељник. Наши „независни” који вредно служе владајућем режиму, истина, узбуђују јавност целим списком опозиционих издања која, наводно, угрожавају демократске процесе у земљи. Али тај лажни списак се састоји  управо од јадних и бедних наслова који се појављују једном или два пута годишње, не чешће, и то још у ништавним тиражима.
Дакле, како искуство недвосмислено показује, код нас се независно може ћутати. Само се може ископнити. Само умирати.

Овакав предговор је неопходан за причу о Драгошу Калајићу и о његовој првој књизи која се појављује на руском језику.
Да би се у савременом свету сагледало нешто добро, човек мора да окрене главу од увредљивог пејсажа светских ништарија, пејсажа који тиранише очи. Хоћу да упозорим читаоца: сада почињемо да говоримо о добром, о новинарству великодушног и умног расправљања. Али то неће бити апстрактни разговор, већ разговор у вези са личношћу српског публицисте, писца и мислиоца Драгоша Калајића. Јер, по мом дубоком убеђењу (и не само мом), Калајић је један из оне малобројне кохорте истраживача будућности који својим стваралаштвом оправдавају постојање новинарства као таквог.
Сусрећући се неколико пута са Драгошем у Србији, у његовом родном Београду (заједно смо путовали, такође, у разорени Вуковар, у Босну разорену ратом), више пута сам имао прилику да се уверим да га као новинара познаје цела земља. Приликом сваког његовог сусрета, макар и летимичног, са дотле непознатим читаоцима, задивљавали су ме детаљи који се, вероватно, могу видети само међу Србима. Ту није било избечених очију и отворених уста кад се појави славна личност из престонице. Баш као што није било ни фамилијарности: ја и овај момак из Дуге се одавно знамо. А и он сам, одговарајући на уздржане поздраве пуне провинцијског достојанства, није се понашао надмено него потпуно природно, као са себи равнима, као да је настављао разговор који се, из неког разлога, пре пола сата прекинуо. Тако је заправо и било: та познанства су, у суштини, само васпостављала атмосферу дуготрајног и узајамног плодотворног разговора са удаљености, преко новинских страница.
Да би таква атмосфера била могућа, новинар мора, осим много чега другог, неуморно да пише и објављује без великих пауза. Јер, код читалаца сваки час настаје потреба да „поразговарају” са њим о нечем насушном, нечем што је сада свима битно. А уколико би новинар заћутао на дуже време — на месец, два — он као да би једнострано прекинуо зближење које постоји.
Код куће чувам готово потпуне комплете Дуге, београдског магазина у којем је Калајић током протекле четири године члан уредништва и стални аутор. Не могу да нађем ни један број у којем не би било чланака, интервјуа, есеја потписаног његовим именом. Дуга излази двонедељно, за свако издање Калајић даје од 10 до 14 страница, понекад и више; да не говоримо да он још и прави (гео)политички блок у часопису од текстова других аутора, најчешће страних: Немаца, Француза, Италијана, Руса. Геополитика се налази у центру његовог интересовања. Он се веома ретко ограничава само на унутарње српске догађаје. Уосталом, како да се ограничи кад је Србија последњих година поново постала играчка светских сила. Зато он има веома импозантан радни досије о САД. Немачкој, Блиском Истоку, Јапану, Италији и Француској, а од почетка 80-их и о Русији.
Наравно, такве досијее није могуће направити без знања страних језика. Калајић изврсно говори италијански, одлично француски и немачки, беспрекорно (мада му није склон) енглески. Однедавно се интензивно бави руским и већ чита у оригиналу чак Константина Леонтјева. Лако и брзо схватајући руски говорни језик, он се, међутим, не одлучује да проговори руски, устручавајући се због изговора који заиста још увек није идеалан. Ето шта значи бити строг према себи!
Укратко, Калајићева чисто новинарска радна способност (не рачунајући радове сликара, цењеног у уметничким круговима, писца научне фантастике и историчара философске мисли) не може се ни са чим упоредити на на нашој оскудној, запуштеној, оскрнављеној новинарској њиви. У том смислу Калајић се може упоредити једино са великим писцима из руске предреволуционарне новинарске школе, писцима попут Михаила Мењшикова.
Али, изузетно издашни у писању су и обични скрибомани. Марљивост добија на цени само кроз квалитет створеног дела.
На овом месту, говорећи о Калајићу, ради веће очигледности, треба да се обратимо непосредној руској тематици његових геополитичких истраживања.
У новинарским, књижевним, али пре свега политичким круговима Русије, он је постао познат одмах након свог првог чланка објављеног у Москви. У новинарској пракси тако нешто догађа се веома ретко, па стога вреди подсетити се неких детаља. Случај се догодио не тако давно, у фебруару 1991. године. Есеј се у руском преводу звао „Обнова или пропаст Русије” и угледао је свет у књижевном недељнику Литературнаја Росија. Преводилац, изврстан познавалац југословенских прилика XX века, предајући свој рад признала је да је превод урадила уз велике потешкоће зато што се у чланку уопште не ради о Југославији, већ искључиво о Америци и Русији. Осим тога, аутор се дотиче тако шкакљивих детаља из геополитике са почетка века... Њој је, пак, стало до њеног посла. Помало поцрвеневши, драга жена је замолила: не треба јој никаква новчана надокнада, али би било добро да се не штампа њено презиме испод превода. (Молба јој је, наравно, испуњена.)
Објављивање чланка изазвало тихи шок у кући на Старом тргу, где се у то време — пола године пре пресељења — налазио ЦК КПСС. Прича се да су партијски чиновници јурили из кабинета у кабинет са Калајићевим чланком као да су у рукама имали портативну атомску бомбу са сатним механизмом. Ствар није за шалу! Овај упорни Србин говорио је оно о чему наивна већина  становништва СССР ништа није знала, а „посвећена” мањина уредно прећуткивала. Говорио је о изворима финансијског и идеолошког снабдевања прве руске (у суштини антируске) револуције. Цитирао је документе из тешко приступачних архива САД. Помињао је презимена највећих новчаних краљева Америке с почетка века, животно заинтересованих за свргавање омрзнуте им самодржавне власти у Русији. Но, шта су Парвус или Троцки! Само ситниш у рукама таквих као што су Јакоб Шиф и компанија. Амерички финансијски магнати, тврдио је Калајић са цифрама и чињеницама у рукама, нису жалили злато за сценарио двају револуција 1917. године.
Није прошло ни месец дана после објављивања, а главни уредник Литературнаје Росије Ернест Иванович Сафонов примио је коверат који је приспео од некуд са Кубана. У коверту се налазила страница из локалних новина са Калајићевим чланком (истина, прештампаним без позивања на домаћи извор). На маргинама те странице, руком је било исписано свега неколико речи: „Што ви тамо у Москви стално спавате! Ето какве ауторе треба да штампате, а не да пуните новине свакаквим ђубретом!”
Тако је Калајић добио у Русији своје прве поуздане и захвалне невидљиве саговорнике. Појавили су се, понављам, после првог објављивања. Хвала Богу, руски читалац још увек није заборавио да одмах процени квалитет текста — на Кубану, на Волги, на Ангари... Ускоро је Драгош Калајић добио позив од Валентина Распутина да се огласи на страницама Књижевног Иркутска са свим оним што би хтео да каже о савременој судбини словенства. О Русији.

Али Калајићеву „руску тему” ћемо оставити за крај, а сада ћемо пажљивије размотрити његове америчке теме. Године 1993. Калајић је у својој отаџбини издао књигу под упечатљивим називом Америчко зло. Својом отвореношћу овај назив може изазвати немир, зар не? Зар аутор, рећи ће неко, озбиљно сматра да све зло савременог света потиче од САД? Нема ли у тој осуди исувише егзалтираности, претеривања или, блаже речено, субјективности? Не враћа ли нас то стилистици времена када се озбиљно писало о „ајкулама империјализма”, линчовању црнаца и томе слично?
Као да предвиђа оваква питања, Калајић већ у предговору своје књиге прецизира: феномен који он испитује има потпуно очигледно европско порекло које се, условно говорећи, може одредити као синтеза „јудеопротестантске концепције економије, анархичног индивидуализма и установе грађанског друштва, где се власт трећег сталежа изметнула у плутократију”. На огромним просторима „новог континента”, далеко од обуздавајућих норми европске културе и морала, та експлозивна смеса је нарасла до планетарних размера, попримивши патолошке црте и својства. Прве жртве америчког зла биле су величанствене културе староседелаца који су претрпели страховити духовни и биолошки геноцид. Други разорни талас насиља сручио се на „Јужњаке” који су из Европе наследили племениту архаику аграрног феудалног начина живота, формираног још пре Француске револуције. Уосталом, сама та револуција, прецизира Калајић, умногоме је била последица повратног похода „америчког зла” на Европу. О томе сведоче бројне чињенице, почев од закулисног рада америчких емисара у предреволуционарном Паризу, па све до „Декларације о правима човека и грађанина”, састављене по узору на америчке објаве независности и еманципације од европске прапостојбине.
Друга важна ауторова мисао која се односи на корене и размере „америчког зла” је она по којој то зло уопште није апсолутно чак ни у самој Америци, зато што му се све упорније противи „тиха већина” Американаца. Оних истих који, како показују социолошки дијаграми, све пасивније учествују у председничким изборима и у другим акцијама које захтевају испољавање политичких осећања. Суштинска природа зла се и састоји у томе што оно није апсолутно, већ стално покушава да се свету прикаже у својству апсолутне вредности која је по вољи свима и свему. Калајић не крије да његово нарочито интересовање за природу и испољавања америчког зла није у првом реду повезано са тим што је управо његова Отаџбина последњих година постала мета број један у Европи за амбиције законодаваца „новог светског поретка” (читај: америчког зла). Тим поводом цитира недвосмислену директиву претпоследњег америчког председника: „Србија је највећа претња безбедности, економским и политичким интересима САД.” Испод ових Бушових речи, како се види по догађајима последњих година, сасвим мирне душе се може потписати и његов наследник.
Али интересовање Драгоша Калајића за Америку није толико реакција српског новинара погођеног у срце, него пажљиви поглед истраживача који већ десетлећима свестрано проучава исту ту Америку и изгледа да сам ради уместо читавог једног института. У крајњој линији, читање Калајићеве књиге нам доказује да је он прикупио веома значајан амерички досије и простудирао читаву библиотеку монографија које се баве истим предметом и које потичу не само од Европљана, него пре свега од самих америчких аутора. Духовна и физичка штета коју савремена америчка цивилизација наноси осталом свету је тако разнолика да изазива вртоглавицу. Ту су и екрани (телевизија, филм) које запљускују огавни млазеви холивудске крви. Ту је и смишљена, планска наркотизација садашњег и будућих поколења житеља Земље. И циничан однос према осталом свету као испоручиоцу ресурса и потрошачу другоразредних америчких производа. И сатански ритмови антимузике који се натурају слуху сваког човека. И катастрофалан темпо загађивања планете — најпре код своје куће, а сада и на другим континентима куда Америка избацује своје у еколошком погледу најштетније производе.
Самозадовољство, хвалисава охолост „Демократије бр. 1” опслужују читаве гомиле њених средстава масовне идиотизације, која неуморно обрађују како своје грађане, тако и становнике других простора. Калајић скреће пажњу на вулгарну теорију „краја историје” која се сада успешно усађује у мозгове просечних Американаца, према којој свет може да докрајчи своју историју, пошто је Америка већ углавном достигла  идеал удобног живота на земљи, живота који задовољава све човекове потребе и ћуди, те поврх тога никакав историјски прогрес више није могућ. Али шта заправо очекује обичног грађанина у америчком вештачком рају? Судбина просечне „економске животиње” која успешно задовољава све своје физиолошке потребе, трошећи све што се може потрошити. Ако „просечно човечанство” буде тријумфовало у свету, ако хорде „економских животиња” свуда потисну своје конкуренте, „крај света” ће стварно настати. Али то неће бити громогласни тријумф који сликају средства светске идиотизације, већ непосредно оваплоћење новозаветних апокалиптичних слутњи. Аморалност и погубност будуће цивилизације „економских животиња” може се доживети већ у наше време. Пре свега, осећа се у фаталном губљењу осећаја мере, што је карактеристично за америчку геополитику, када се на сваком кораку „зонама од животног интереса” америчког шерифа проглашавају све нове и нове европске земље (рачунајући ту, однедавно, и моју родну Украјину!) У равни свакодневице, овакво губљење елементарног осећаја мере може изазвати наступ здравог простонародног смеха. Али, ако се исти недостатак посматра из онтолошког угла, ту већ реакција људи не сме бити ни мало шаљива, већ опрезна и будна. Изгледа да је Господ одлучио да примерно казни „Демократију бр. 1”, силно обдаривши њену елиту одсуством осећаја мере, политичке и сваке друге.
У вези са овом околношћу, Калајић спомиње Хегела који је говорио о „физичкој и моралној импотенцији” Америке. Није ли се прејако изразио стари идеалиста? Одговара ли та философска погрда садашњем карактеру надимперије која бомбардује Багдад и српске „варваре”?
У свом есеју „Самурају побеђују лихваре”, посвећеном анализи заоштрених економских противуречности између Јапана и САД, Калајић наводи у Европи популарну анегдоту чији је главни јунак председник Буш. Пошто је једном пао у кому, Буш се буди после три године и одмах пита свог потпредседника да ли је све у реду у Америци. „Како да не!” живахно одговара овај. „Инфлација је пала на рекордно низак проценат. Индустрија производи и продаје више него икад у историји САД. У нашим школама ђаци коначно уче, а из гета је ишчезла дрога. И сви раде као луди!” Буш је пресрећан: „Дивно! А сад бих волео да попијем једну добру кафу.” Потпредседник одмах престаје да се смеје: „Може, господине Председниче, ако баш инсистирате... али морате знати да ће Вас то задовољство коштати шест јена.”
Иза овог геополитичког вица налази се нимало весела реалност савремене Америке: не само моћни притисак на њену економију јапанског увоза и читавих технолошких комплекса, него и освајање од стране јапанског капитала највећих холивудских студија, стотина хотела „Интерконтинентал”, или неколико небодера у самом „Рокфелер-центру” Иза ових реалности стоје супротности двају поредака света: једног који се ослања на традиционалне националне вредности и другог означеног масонском девизом „Из мноштва једно”. Иза те девизе, упркос њеној „општој људској” милозвучности, крије се тежња да се нивелишу истинске националне, религиозне, историјске, културне вредности народа у име безобличног човечанства „економских животиња”.
Патосом своје књиге Драгош Калајић упозорава: фамозни амерички „котао нација”, намењен стапању друштва поживотињених потрошача, ради данас на граници својих могућности. Даља оптерећења, повезана са потпуним губитком осећаја мере, опасна су за цело човечанство. Америчка технократска цивилизација, славећи своју сјајну светску победу, тежи да прикрије застој и шкрипу из утробе гигантског механизма који је истрошио скоро све своје ресурсе. Отрован наркотичким химерама просперитета, организам је озбиљно опасан за цело човечанство.

Драгош Калајић је рођен 1943. године у Београду, у време немачке окупације. У априлу 1944. године, на сам празник Васкрсења Христовог, град је био изложен варварском, потпуно бесмисленом (с тачке гледишта војне ефикасности) бомбардовању од стране америчких ваздушних снага. Они су надлетали Београд идући ка Румунији да би бомбардовали румунске нафтне изворе, али због нечега су одлучили да избаце терет на пола пута и то углавном на мирне грађане који су враћали са ускршњег јутрења.
Исте те године, 1944, у српску престоницу ушли су црвеноармејци, великодушно поделивши славу ослобађања града са Титовим партизанима. Фатално непријатељство које је неколико година касније избило између Стаљина и Тита довело је до тога да је овај други започео изградњу социјализма јединственог у својој врсти — за амерички новац. Тако се у послератној Југославији замрсио чвор геополитичких противречности који се није размрсио ни до данас.
Ако би америчким бомбардерима данас пало на памет да понове изнад Београда свој „подвиг” од пре педесет година, на једном од највећих равних кровова града прочитали би енглеску псовку упућену на њихову адресу, исписану огромним словима. Тако о утемељивачима „новог светског поретка” данас мисли већина Срба. При том, у политичким круговима нове Југославије постоје партије које скоро да и не скривају проамеричку оријентацију, а овдашња штампа живо расправља ко и колико добија за своју „независност” са оне стране океана.
С друге стране, премда су хиљаде југословенских комуниста платили животима у Титовим мучионицама свој „стаљинизам” и своје „русофилство” — љубав према мајчици Русији и руском народу неискорењива је у душама већине Срба. То осећање није пољуљано чак ни последњих година, када су „миротворци” са Смоленског трга водили отворено антисрпску игру, нимало не скривајући да делују на Балкану према америчком сценарију.
Читалац ове књиге ће и без сугестије уочити: Драгош Калајић је убеђени и доследни русофил. Његова љубав према Русији заснована је не само на интуицији, на осећању, на поштовању имена писаца-класика или истакнутих људи из руске историје. Ова љубав, не заобилазећи нашу прошлост, упућена је, пре свега, будућој Русији, њеним још неоствареним духовним могућностима, оној руској будућности чије племените црте он уочава већ и у нашем времену — кроз неред, лажан сјај и лицемерје „перестројке”, кроз окупациону бодљикаву жицу и моралну деградацију „демократизације”. Није без разлога своју последњу књигу (изашла је у Републици Српској, 1994), у коју су укључени чланци о Русији с краја осамдесетих и почетка деведесетих, Калајић назвао с пророчанском смелошћу, која му не даје право да одступи ни корак назад или у страну: Русија устаје. Ко би се од наших домаћих пророка, притиснутих срамним призором дуготрајне смутње, одлучио на тако одважну дефиницију? Ми сада више волимо да, као бројанице, пребирамо симптоме наше пропасти; ако се и усудимо да се у нешто понадамо, неизоставно постављамо ове или оне услове, без којих је тобоже све безнадежно. Код Калајића, међутим, нема никаквих „ако”. Једноставно: Русија устаје.
Но, једноставност Калајићеве дефиниције је привидна. Она не потиче од изазивачке храбрости, нити од општесловенске жеље да се похвали оним што можда у стварности и не постоји. Ка овом називу-дефиницији он је ишао тешким путем, кроз сумњу, што и признаје у предговору својој књизи: „Окупирана Русија. Тако је по првобитној ауторовој замисли требало да буде насловљена серија политичких огледа посвећених данашњој руској трагедији, сведочанстава и репортажа написаних на путу кроз дугу ноћ тамновања, у знаку владавине инородних и издајничких псеудоелита које служе — некад несвесно, а некад и свесно — демону економије, што је карактеристично за време које означава крај западног циклуса европске цивилизације. Међутим, погледавши још једном изабрани материјал, аутор је одбацио првобитан назив, заменивши га другим — Русија устаје — који више одговара главном циљу његових трагања на просторима које су окупирале русофобске снаге.”
То јест, аутор је сматрао неумесним да се ограничи на констатацију неповољне чињенице, уочио је динамику, прелазак из једног стања у друго. Можда тако то сада и мора бити, да се наша садашњост боље сагледава са стране? Јер, када тапкаш у месту — а не баве ли се тиме код нас они који још увек бирају између капитализма и социјализма? — онда се чини да и сам живот тапка у месту, немоћан да се некуда покрене. Ето зашто ми се допадају она оштрина и упорност којима Калајић већ неколико година не престаје да убеђује: разлика између капитализма и социјализма је чисто спољашња, у суштини они су веома потребни један другом, потребни ради манипулације великим људским заједницама, тобоже у име њиховог најправеднијег земаљског благостања. Суштина манипулација је у томе што је и тамо и овде светска интернационална владајућих (псеудо)елита спремна да покрене било какву „хладну” или идеолошку расправу у име очувања контроле над мртвим и живим ресурсима планете. Принудно учешће у таквим манипулацијама је понижавајуће за словенске народе, рачунајући ту и Русе и Србе. Ми имамо право, мислећи о свом земаљском уређењу, сматра Калајић, да достигнемо истински достојанствене услове постојања, засноване не на сценаријима финансијске интернационале, већ на вишевековном унутарњем искуству наших народа, на нашем националном поимању правде и, наравно, на нашим религиозним погледима који осуђују страст према профиту, методе и праксу тоталног лихварства, односно клањање Мамону.
Стварање идеологије за народе који припадају православљу у суштини и јесте трагање за Трећим путем, о којем последњих година тако често пише Драгош Калајић. Специфичност трагања састоји се у томе да се ту не ради о логичкој конструкцији која се ствара  у кабинетској тишини. Постоји један појам у војном лексикону: извиђање кроз битку. Једини неопходан и могућан пут треба опипавати и одржавати у условима рата, схваћеног истовремено као метафора и као реалност. Да, чујемо ли да се води трећи светски рат, у праву смо када те речи схватамо као метафору, јер трећи светски рат нимало не личи на два претходна. Али свако од нас је сигурно у стању да наведе десетине примера за то да се ту ради и о реалности: о реалности Вијетнама и Авганистана, „Пустињске олује” и потпуно изрешетаног Сарајева, Дома Совјета у пламену и срушених четврти у Бендерима, Вуковару и Грозном.

... Драгош је замолио да се аутобус заустави на једној од раскрсница напаћеног босанског града Брчког. Изрешетани мецима и гелерима, зидови празних кућа, разбијени излози радњи, унакажени аутомобили, расуте чауре и метални новац под ногама — ето, у једној тако типичној ситуацији Калајић је хтео да за београдску телевизију сними разговор са неколико својих гостију из Русије, писаца и новинара. Док је он постављао питања једном од нас, остали су, неусиљено разговарајући, кренули једном од најближих празних улица и доспели право у домет противничке ватре. Како се показало, овај део града је био на нишану муслиманских снајпериста који су се утврдили негде одмах иза предграђа Брчког. Ту сам први пут видео како је Драгош изгубио присебност и потрчао да упозори неопрезне госте. Висок, сед, у светлом џемперу, он је тада био тако повољна мета за снајпере. Срећом, и он и гости су се вратили неповређени. Предахнувши, Калајић је мирно наставио пред камерама разговор о трећем светском рату, који за њега није метафора него реалност.
Дакле, ко ће победити?
Интернационала шићарџија и лихвара? Добро плаћени најамници „новог светског поретка”?
Или ми, који желимо да у својој кући живимо по своме?
Одговор зависи од свакога од нас — на просторима од Дрине до Амура, од Дунава до Волге, од Јадрана до Тихог океана. <

(Литературнаја Росија, 1995, поводом објављивања на руском збирке политичких огледа Треmямировая война Драгоша Калајића, издавач ТОО Литератор. Превод: Зоран Буљугић)