ЗЛАТКО КРАСНИ

Светлосно биће Драгоша Калајића

Размишљајући ових дана о Драгошу, трудећи се да га сагледам не у непоузданим крхотинама мојих сећања, већ некако у целини, какав је заиста био, и какав, дакле, остаје да постоји, и трудећи се да себи приведем свести саму суштину његовог бића, а знајући да више није овде, већ да је тамо преко, с другима, себи равнима, у оном митском, непролазном времену — отворио сам филозофски речник и наишао на одредницу, као да је неко хтео да ми је покаже, управо о том и таквом човеку:
„Био је непријатељ демократије, аутор јетких полемичких иступа на рачун власти демоса и јачања утицаја ,светине’. По њему, прасупстанција из које све настаје и у коју се све враћа је ватра, принцип живота из којег се рађа и вода и ваздух, периодично се измењују светски пожар и поново стварање света. У етичким и социјалним питањима он аристократски говори о мноштву које је ,незасито као стока’, и каже да најбољи воле вечну славу, а не пролазне ствари. ,Волови мисле да су срећни када за јело нађу љуте грахорице’, позната је његова мисао.” И на крају, овај српскохрватски речник, из шездесетих година XX века, ипак признаје како је, без обзира на своје аристократске и назадне назоре о друштвеним и политичким питањима, његово значење за развој филозофске мисли огромно.
Када говоримо овде о Драгошу, у истој овој сали Удружења књижевника Србије у којој је и он нама толико пута говорио, и просветљавао нас својим увидима и духовитим и тачним опажањима, и док уочавамо овакво ујевићевско побратимство лица у свемиру, и док нам пред очима лебде физички лик и душа и дух које је такав лик садржао, и који се од њега тек недавно, и као и увек, опет ненадно, одвојио — јасно нам бива једно: и Драгош је, као и Хераклит, био од елемента ватре. Чега би се дотакао, то би попримило и показало своју светлосну природу, зажарило би се, почело би да зрачи, разбуктало би се. Па била то слика, била то идеја. С толиким огњем у себи, Драгошу није било суђено да живи на стандардан начин, према очекивањима друштва, да као толики други уклопљено–укалупљено у сивилу свакодневице проћердава свој век испуњен програмираним страховима.
Не, Драгош није сам тамо где се сада налази. У том његовом побратимству је и Фридрих Ниче, који је управо на Драгоша мислио када је исписао следеће стихове:

Ja! Ich weiss woher ich stamme!
Ungesättigt gleich der Flamme,
Glühe und verzehr ich mich.

Licht wird alles, was ich fasse,
Kohle alles, was ich lasse:
Flammebinichsicherlich.

И у нашем препеву:

Да! Ја знам одакле стижем!
Баш ко плам што увис лиже,
Огњем ми букти тело.

Светлост бива све што такнем,
Угаљ све када се макнем:
Да, пламен сам зацело!

Да, он мора да је пламен. Уосталом, знамо да је Драгош потицао из Хипербореје, из предела где зрачи aurora borealis, која у његовим романима има и облик светлосног крста, и знамо да је његов животни принцип заснован на Ведама и на оној староперсијској максими („Парабола о врапцу”): „... да је васиона, као и целокупан свет, устројена тако што је принцип морала изједначен с принципом постојања као таквог, да је у идеји дужности сваке силе, сваког тела и сваког бића да врши задату улогу, на најбољи могући начин. Тај свемирски закон обавезује човека да понавља узорне чинове богова. Обавезује га на јединство мисли, речи и дела. И свако издајство, свака лаж, свако злодело, погађа прво онога који то чини, ништећи, део по део, грађу његовог бића.”
Знамо за Драгоша да је деловао у српској нацији, али да му је Европа била најмања мера; да је у себи мирио супротности међусобно конфронтираних цивилизација, и да их никада није измирио; да је живео за две идеје: доброг и лепог. Да је веровао у божанску човекову природу и дивио јој се својим ликовним, књижевним, па и публицистичким делима (а сетимо се Сократове мисли како божанско није у ономе ко је предмет дивљења, већ у ономе који се диви), али да је ништа мање био убеђен у ону другу, плотску, против које се борио, и то не салонски, већ на самом фронту. Да, можемо рећи да се он у угроженим крајевима српства протекле деценије борио у рововима управо против тог дела људске природе.
Драгош је био оно што се зове Личност, са великим Л. Изразито наочит, мужеван, као и сви сликари не мало нарцисоидан, мада никако и позер, продоран, елоквентан, убедљив, духовит, шармантан, витешког понашања, елегантан, однегованих манира, зналац страних култура, садашњих и бивших, провокативан, свеж, зрачио је и значио, и пленио, женска срца и мушке умове, али је истовремено, иако то ни најмање није морао, пркосио свему инертном, успаваном, масовном, хипнотичком, глобалном, општеприхваћеном, конзумном, срцепарајућем, упросеченом; свакој обамрлости духа, свакој уравниловци, свакој плеснивој апатичности, свакој подобности и уподобљености, оловном тројству Реда, Рада и Мира: био је Личност. Опет, са великим Л.
Био је, дакле, борац против струје. Био и остао наш први борац против дебилизације друштва, па чак је у ту сврху користио и телевизију, главни инструмент истог тог сваковечерњег и целовечерњег, општенародног, планетарног и — o tempora, o mores! —  добровољног заглупљивања.
Неустрашив, какав је био, полемичар на више језика, образован и естета, бескрајно сугестиван, покушавао је да разобличи поделе међу Србима и створи једну јединствену стратегију која би их напокон окупила. Борио се за своје хиперборејске идеале: за достојанство, за слободу, и то, опет, не због себе — јер он је био већ достојанствен и слободан — већ за свој народ. За бољи део тог народа. Зато је ишао и на фронт, зато се и разболео. Именовао је његове непријатеље, дефинисао их, анализирао, разоткрио, прозвао. Ушавши Западу у шифру и проваливши му код, тумачећи проблем српства као неодвојиви део европског пропадања, Драгош нам се указује као сликар који речима портретише Европу нове–старе декаденције, Европу између америчке нео-рок-какофоније и назалних напева Леванта, Европу из чије се балканске „раздјелнице” рађају нове и нове нације, Европу морално опустошену и проституисану како хрли ка критичном стадијуму свог делиријум тременса. Но, последњи наш Европљанин је о тој последњој Европи ипак писао са љубављу. Болела га је њена вазалност, послушност, све већа униформност духа и једнообразност душе. Његове горке речи имале су заправо лековиту намену.
А када је дошао пораз, и његовог народа и његов лични, тај пораз који нас све чека, он га је погледао у очи, прогледао је кроз Ништавило и видео је да с друге стране мрака опет сија неки огањ, и схватио је да је то исти онај Огањ од кога је и он сачињен. Пораза, дакле, нема. Тачније, има га онолико колико траје та деоница између вечног и пролазног огња.
Управо имајући то на уму, у својој последњој књизи Српска деца царства он наводи стихове ирског песника Јејтса, примењујући их на свој народ, односно онај његов део који и даље у себи носи Драгоша, и све бивше и нове Драгоше: „рођен(и) за тежу ствар од тријумфа”.

* * *

Кодекс соларног реда је credo, вјерују Драгоша Калајића. Ко год пожели да зна шта стоји иза његовог погледа на свет, у нашој средини сасвим јединственог, и подједнако особеног начина на који је водио свој живот, онда ће му овај Кодекс пружити одговоре на таква питања. Можда је то по обиму најтања, а по утицају најзначајнија Драгошева књига. Као збирка мудрих изрека, насталих по наруџби, стицајем околности, она је артикулисана у тренутку када њен аутор највероватније уопште није имао намеру да записује нешто што пребива тако дубоко у њему. Кодекс, чији је Драгош Калајић (како сам каже) тек записивач, представља квинтесенцију једног како личног, тако и колективног, општељудског цивилизацијског искуства, једно обраћање из прошлости, поруку светих књига староставних, али формулисано савременим језиком, прилагођено модерном читаоцу, „преведено” на разумљиви кôд данашње комуникације.
Не можемо, а да се на овом месту не подсетимо приче о настанку једне од најчувенијих књига те врсте, Тао Те Чинга. Знамо да је Лао Це, већ стар, одлучио да напусти двор и метрополу и да остатак живота проведе у далекој провинцији и анонимности. На пут је кренуо у воловској запрези коју је водио један дечко. Када су дошли на границу, дежурни цариник их је питао, како то цариници већ раде, шта имају да пријаве за царину.
„Све што има да пријави”, рече дечак, „овај мудрац носи у глави. Он је филозоф.”
„А је ли нешто сазнао?”
„Да тиха вода брег рони. Схваташ, слабији побеђују.”
„Значи ништа”, одговори цариник и даде им руком знак да наставе.
Управо су стигли до прве кривине, кад иза себе зачуше повике: цариник се трком приближавао. „Стани, стани”, викао је, „ а шта то беше са оном водом?”
„Зар те то занима?” упита Лао Це.
„Јесте да сам само обичан цариник, али и мене занима ко кога побеђује. Ако знаш, говори!”
Како у својој песми Легенда о настанку књиге Тао Те Чинг на путу Лао Цеа у емиграцију пише немачки песник Бертолд Брехт, Лао Це тада подиже поглед и виде да чело униформисаног лица на граници краси само једна једина бора. „Ах, још један”, помисли. „Свака се роба мора царинити”, настави цариник, „према томе, да видимо шта то скривате.”
Лао Це је био већ превише стар, каже Брехт, да одбије једну такву љубазну молбу. Они који питају заслужују одговор. Дечак доби писаљку и Лао Це му је за тих седам дана и ноћи издиктирао осамдесет једну мисао, целокупно животно искуство, властиту филозофију, лични Кодекс.

Но, немојмо се захваљивати само великом мудрацу чије име стоји на корицама књиге, каже на крају Брехт. Ништа мања није ни заслуга цариника, јер је једино он умео да је мудрацу отме.
Драгош Калајић, као син звезданих магнитуда, добро би разумео ову причу. И док читамо његова упутства о животу и бесмртности, о метабиологији, о спознаји, о етосу, о мистици светлости, и док те мисли прилагођавамо свом унутрашњем бићу, схватамо у једном тренутку да сва та питања на која нема изричитог одговора, та питања о нашем месту на овом свету, нашем пореклу, будућности, о смислу нашег живота, јесу и сама врста светлости, чак исте оне од које смо и сами саздани. Духовно окрепљење пружа ова књига, и утеху ономе који је те утехе достојан! <

(Беседа у Удружењу књижевника Србије, 25. јула 2005, на комеморацији поводом смрти Драгоша Калајића, штампана и као предговор постхумном другом издању Кодекса соларног реда, Београд, 2005)

***
ЗЛАТКО КРАСНИ
(Епист. I, 47)

Драгошу Калајићу

 

На тебе Драгоше мислим док сребрна зима град стеже
идеје на ветру мрзну европљани док твоји кости
на штедној књижици греју серијски одрађујућ живот
програм је бољи ил гори мајкросусофтирана оба
премрежено небо је сво скоцкана је музика сфера
свет пред музејом се тиска пуњеног ах сламом да види
последњег хиперборејца ал ипак кад тебе се сетим
осећам тада на ваги да тас тај претегнути неће
јер шта нам победа вреди кад пораз јој смисао не да
кихота ко би се сећо ветрењача да не би оних?

(9. јануар 2004)