ДЕЈАН ЂОРИЋ
Челични романтизам Драгоша Калајића

Пре било каквог говора (текст има и смисао говора) о Драгошу Калајићу, церемонијалмајстор требало би три пута снажно да удари палицом о под и тако, као на двору француских краљева, најави улазак значајне личности. Сликар Михајло Ђоковић Тикало је тог харизматичног официра и џентлмена, оснивача наше нове елите, уметника који је ходао путевима ружа и челика, најбоље описао: „Када се он изненада појавио у нашој средини, сви смо били изненађени. Међу нас је ниоткуда ступио дечак ванредне лепоте, елоквенције, бриткости ума и немалог ликовног дара. За нас је био нека врста принца и то је остао”. Калајић – чедо „Медиале”, пријатељ Леонида Шејке и Оље Ивањицки, близак са Илијом Савићем, езотериком у позадини ове групе и са Слободаном Машићем, годинама нераздвојан са Радомиром Рељићем и Миром Главуртићем, био је неприкосновени ауторитет кога је природа на свим плановима крајње несебично даровала. У Италији познаник Езре Паунда и припадника великих римских аристократских породица у нестајању, последњи близак са Јулијусом Еволом, Драгош Калајић је био ратник светлости, приређивач најбољег српског издања о самурајима, борац и естета попут Јукија Мишиме. У његовом духу сусрели су се папир и мач, а већ у својој првој књизи, коју је објавио у двадесет петој години, наговестио је свој пут у сфере високе политике. Био је један од највећих европских синова, а замерало му се да је издао Европу, што је било доказ непознавања његових књига, текстова и слика. Целог живота страсно је читао античке писце, јер је сматрао да интелектуалац мора сваког дана да проведе четири сата у читању и да напише најмање четири стране текста. Више пута је писао о Исусу Христосу као „лешини са крста” мада је мрзео ђавола, ружноћу, зло, сваку слабост и – модерну уметност. То су биле теме његових бруталних, убитачних и духовитих анализа, које га, поред свега осталог, сврставају и у ред наших најоригиналнијих ликовних критичара и културолога двадесетог и двадесет првог века. Много пута су домаћи и страни интелектуалци (међу њима и Херберт Маркузе) остајали без речи, запрепашћени његовим дрским, али необоривим аргументима, што му је у честим дуелима и са више противника доносило симпатије публике. Само је он умео да емисијом Огледало двадесетог века крајем седамдесетих испразни београдске улице. Поштовао је Божић не само као древни пагански већ и као хришћански празник.
Калајићев езотеризам и лични магнетизам долазили су из соларне сфере, из предела где сунце, које је толико пута насликао, никада не залази. Хтео је у црнилу рата да приреди изложбу посвећену белини и светлости, али му нису дозволили. После расправа у ударним терминима италијанске телевизије, у којима је витешки бранио Србију, његова последња самостална изложба у Риму добила је велики публицитет. Пред крај живота успело му је оно што није могао ни у напону снаге. Водећи италијански листови посветили су му целу страну, приказујући и његово идеолошко деловање, а у Србији није могао да објављује и појављује се у медијима. Директорка и кустоси Музеја савремене уметности у Београду покренули су хајку на њега, премда је један од стубова новије српске уметности и теорије уметности. Оспоравања су га само уверавала у сопствену вредност, напади су га забављали. Себи је постављао сурове захтеве и зато је од својих сарадника много тражио. Приликом једног од наших последњих сусрета, уз широк осмех, рекао је: „Самурај сабира снаге до педесете, а онда делује”. Сликао је сјајно и у последњим годинама и, мада тешко болестан, објавио четири књиге, оставио бројне текстове припремљене за штампу, наступао уживо и основао Европу нација, наш ванредни традицијски часопис. Између визија, надахнућа и пророштава, која је оставио пре свега одабранима, била је дубоко сакривена брига и осећајност. Уместо да га храбрим у последњим данима живота, он је, уз осмех, веру, сигурност и бескрајну ведрину, одагнавао мој очај. На најтежем животном испиту Драгош Калајић је показао од какве је ковине био.
Желео је да изнедри „сликарство суровости”, али је деведесетих открио чари Медитерана и соларне лепоте. Шездесетих је истраживао однос форме и представе, предметног, фигуралног и апстрактног, укрштаје идеја и набрајања, метаморфозе поетика, (дис)континуирану нарацију, однос колажне, фрагментарне и целовите слике и дело као ликовни језик или концепт (слика Кружни исказ у кругу из 1964). Колико близак искуству поп-арта, а касније и гламурозним видовима и техници хиперреализма (сликао је и помоћу air-brush и туфовања сунђером), толико се Калајићев опус формирао на Шејкиним агломерацијама, складиштима, као и на медиалним идејама јединства супротности и магије екстрема. Он је први прави представник наше нове фигурације и теоријски претеча свих будућих идеја обнове слике. Неслагање са шездесетосмашким погледом на свет постепено је усмерило његово ликовно деловање ка напуштању свих видова историјских авангарди и окретању према естетици лепог, езотеријског и космолошког, у традицијском а не контраиницијацијском смислу. Златни врхови митских планина, индоевропски и аријевски симболизам његових слика одвојили су га од свега познатог на српској и европској ликовној сцени. Хералдичке, амблематске слике монументалних композиција а каткад и размера, засноване као иконолошки трактати, изведене су у складу са хладноћом и дисциплином његових личних и надличних захтева: тврдо и строго, без видљивог трага четке, уживања у материји и чину сликања, одбацивањем сентименталности и традиционалног поимања. Занимао га је визионарски футуризам, окретање од прошлости ка будућности. Београд није сматрао (као Шејка и Драган Мојовић) само центром света већ и могућим центром будућег европског препорода сликарства, надајући се да ће у њему бити формиран потпуно нов стил. Калајићев приватни и јавни живот, естетика, деловање, замисли, сликарство, однос према људима, појавама и стварима увек су били спектакуларни, одлучни, радикални и ригидни, што је био стални предмет поларизације око њега и његове уметности. Као један од наших најзначајнијих ликовних теоретичара, низом кључних текстова и ауторских изложби још 1976. године пионирски је — у светским размерама — најавио постмодерну а 1968. насликао ДрагошКалајићговориМашићу, ШејкииРељићуоуједињењуЕвропе. Калајић је био сигурно најобразованији сликар у новијој историји српске уметности, pictor-doctus, а уметност тог учитеља разумљива је само у склопу његовог широког и сложеног идеолошког деловања.
Он је сликар који је симболима и преносом наслеђа поларизовао различите елементе слике, у циљу формирања јединства духовних вредности. Градио је паралелну типологију садржајâ, идеје изнете у текстовима у одређеним тачкама поклапају се са идејом слике. Сликар примењује метод стварања поља значења сличан сложеној структури његових књига. На његовој слици би се лако дала утврдити примарна типологија облика који је елементарно условљавају. Одређени предмети као делови, чиниоци, могу се свести на уже појавно дејство, на своју материјалност. Челик, мермер, стакло, тканине, перје, коса, канџе, инкарнат и пластика нису само носиоци чисте визуелности већ и симболи који представљају различите културе. Цивилизације стварају своје особене материјале који су у позадини филозофских, митолошких, естетичких и етичких вредности. Уметник одређеним материјалима и њима одговарајућим облицима ствара ликовне односе у којима суочава историјска и метафизичка одређења. У питању је метасликарство у коме се на постмодеран начин историјски и уметнички различити садржаји користе као елементи изградње дела; класичан вид рада на одређеним темама и мотивима трансцендиран је а говор слике посредан. На његовима сликама постоји и виша сфера од предметне или историјске која изражава прелаз из искуственог у натчулно. Мушкарац и жена приказани су као апсолутни, насупрот космичкој празнини која тражи одређење и подразумева виши ниво свести. За разлику од материјала уобличених људском руком, природни елементи, као облаци, вода, океан и ваздух, који преовлађују на новијим сликама, упућују да спрам појавног и пропадљивог постоји вечни, иматеријални или духовни свет. Калајића, слично боготражитељима, интересује како да превлада ужасну космичку дубину и успостави однос према вечности. Његов ратник, владар и хероина, тајновита и лепа савезница, успевају да загосподаре непрегледним понором; сликање је магичан чин а стваралац демијург који надвладава безмерно и несвесно. Фигуре на сликама извршиоци су одређених ритуала, поступака који им дају моћ, њихов свет филмски је кадриран, приказани су на физичком и метафизичком врхунцу а сликар невино поручује: „Опрости за тако дуг поглед”. Калајићев космотворац и чаробница владају светом симбола, животиња и духовних порука, служе се њима да би превазишли унутрашње изазове. Људске фигуре на Калајићевим сликама могу се свести на чисте изразе енергије или интелигенције, како један езотерик каже, оне вибрирају на другој равни од земаљске, блиске можда анђеоском. Иза хаоса, флуида и аморфног обасјава светлост као испуњење које даје смисао. Оваква надмоћна идеја, ма у којој се уметничкој форми остварила, увек има већи значај од неинтегралних, делимичних видова изражавања. Калајић не заговара само одређену стратегију, метод превазилажења (пост)модерне нецеловитости, не делује само на нивоу техноса, већ отвара трајни пут који је одувек постојао, стазу ка звездама.

МАЛИ ТИПОЛОШКИ РЕЧНИК

Ред и хаос

Устројавајући слику у духу поретка целовитости, Калајић није искључив или тоталитаран, његово искуство слике подразумева и естетику којој није био наклоњен, на његовим делима могу се препознати утицаји модернизма и апстракције. Строгост сликара који је био неумољиви ауторитет, заговорник патријархалног и традиционалног, изражава стваралачки виши ред. Био је пре свега уметник који промишља слику, до те мере да она каткад постаје илустрација његових идеја, али је несумњиво полазиште пронашао у вечном, аполонијском принципу који прожима његова дела. Својство Аполона је да геометризује свет, да земљи даје меру а хаос преображава у ред, па зато и сликар уређује свој универзум. Ентропији осећања и идеја, расулу материје, супротставио је мир, интелигенцију, стваралаштво и лепоту.

Лепота

Калајића никада није као многе (пост)модерне уметнике опсенила естетика ружног коју је теоријски поставио Хегелов ученик Карл Розенкранц у деветнаестом веку, отворивши нове али не и боље уметничке светове. Ружно је најбитнија одредница нове уметности, основни уметнички порив који прожима слику двадесетог и двадесет првог века, разудивши је у безброј варијанти комерцијалног, суицидног, технократског... Са друге стране, Калајића није занимала, као Шејку, ни обнова ренесансног типа слике која се јавља у разним поетикама фигуративног и фантастичног а на коју је авангарда реаговала узношењем ружног, деструктивног и концептуалног. Фантастику није сматрао свеобухватним метастилом који сједињује познате парадигме већ само обичним испољавањем ликовног. Тежио је слици која ће пре свега бити израз личног, одраз сазнања, слутњи и промишљања, говорио је о „опасним интуицијама”, теорији и пракси завере. Поставио се изван уобичајених ликовних законитости, није припадао групама нити писао манифесте већ градио јасну визију свог света вечне лепоте и изабраних вредности.

Либидо

Лепота, чулност и еротизам ликова нису у директној вези са телесним. Мушкарац и жена, ма колико физички узорни, еротски електрицитет црпу из рафиниране, углађене жудње, контемплације и дневне сањарије о којој говори Гастон Башлар; на сликама нема ноктуралних призора, разузданости, великих страсти и вулгарног натурализма. У том смислу се сликар удаљио колико год је могао од подсвесног, презирући психоанализу, ликовну сексуалност и надреалне манипулације. Телесно је битно само као елемент воље, кроћења и усавршавања. Жеље, смисао и циљеви витешких фигура пренесени су на други, духовни и симболички план. Слика постаје израз досега, стања и квалитета свести.

Хипербореја

Хипербореја представља првобитну, идеалну и вечну прапостојбину, слична је античкој Аркадији, хришћанском Едену и небеском Јерусалиму. Смештена географски у крајеве северног завичаја, припада колико прошлости, Милошу Црњанском и Калајићу, толико и будућности. Постојбина трајног и традицијског, митско исходиште и будуће источиште. Обележава је имагинарна лепота, може бити и (географски) центар. Као изузетан пример сакралне географије треба је повезивати и са појмом планина.

Центар

Идеја центра има стални одраз у уметности, од храмовне архитектуре до Далија, Милована Видака, Шејке и метафизичке тачке концентрације духовних способности Илије Савића. Дрво живота, axis mundi, центар света појављује се у симболици праисторијских споменика и у старом индоевропском знаковном систему у виду поларног крста и точка закона. Стара писма и системи нумерације, атрибути египатских божанстава, указују на симболику злата, сунца и светлости која код Калајића одговара Хипербореји или Европи, идеалном завичају. За центар везује симболизам заборављених облика мишљења а његова се метафизичка обнова односи на будућност.

Планина

Велики симбол духа. Постоји ли већи физички и метафизички учитељ од Монт Евереста, тибетанског божанства, има ли било чега моралнијег у видљивом свету од Сунца? Езотеријски алпинизам источних и западних учења увек је планини давао значење духовног освајања, успињање је самоусавршавање и унутрашња спознаја. Што је алпиниста ближи врху, има све мање снаге, али је поглед величанственији, ум шири и свеобухватнији, освајање врха представља уздигнуће над узрочношћу живот–смрт и прелазак на другу раван. Попут пирамиде, планина омогућује додир са небеским и божанским. Увек је и апсолутно изнад пролазности и илузорности а њено посматрање води смирењу и надилажењу хаоса. Калајића је од светих планина привлачила Меру, обитавалиште индоевропских божанстава. Јединствено у историји уметности, приказивао је усијан, од светлости ужарен врх над леденим телом, његова света планина налик је кристалу који исијава попут космичког центра.

Appendix

Сумња у речнике, у моћ дискурзивног мишљења које води ка интуицији, мајци духовних концепција, увек је била страна креаторима интегралних светова. Настојања Ежена Делакроа, Леонида Шејке, Борхеса и Драгоша Калајића да створе свој речник треба разумети као тежњу за надилажењем језичке ограничености. Њихово бављење речничким структурама као да има за циљ да превазиђе лексикографску условљеност, утемељујући принципе новог, универзалног речника, формираног и на препознавању унутрашњих или неформалних вредности. У сваком временском одсеку као да постоји чувар и преносилац Magnumopus или метаречника. Истраживање његовог устројства дело је појединих стваралаца, међутим, његова супремна идеја постоји и сама за себе у поретку вредности. <