ЕНРИКО КРИСПОЛТИ

Смисао нове фигурације Драгоша Калајића

Радећи углавном у Риму, Драго је током целог периода шездесетих година разрадио један сопствени, сасвим „нов” пут фигурације. Из почетног груписања симбола, он се раширио у једну амблематску нарацију снажне драматске тензије, у којој су почеле да се уобличавају веома прецизне тематске наклоности, док се на другој страни језик постепено изоштравао на веома персоналне, суштински дијалектичне начине: намеран да користи језик у семантичком (тачније, семантичко-фигуративном) уместо у формалном смислу, употребљавајући га, дакле, у детерминацијама међусобно различитим али саприсутним на истом плану, управо да би изразио различите ситуације, различите могућности разумевања реалног.
Прве тематске наклоности биле су прилично једноставне: излагање једне слике на којој су вршени лингвистички преображаји у смислу виртуалности трансмутације саме слике. Али врло брзо је то заменио један драматски, веома наглашен, скоро визионарски смисао. И то се десило у коинциденцији са извирањем тематике човека, историјског човека, тачније европског историјског човека.
Стање човека, од његове егзистенцијалне контингенције до могућности искупљења те контингенције у идеологији — постали су Драгове најчешће теме, док се претходна лингвистичка дијалектика, изгубивши свој пасионирано демонстративни карактер, повила да би изразила, да би „испричала” интимну дијалектику суштине историјског човека у Европи данас.
И Драго је јасно најавио сопствени мит једног хуманог „renovatio у renovatio европске духовности. Један опасан пут који може да склизне чак и у реакцију, у рестаурацију. Али тај пут за Драга вреди надасве као митска димензија, као митографски пол супротстављен опресији контингенција, као могућност трансценденције егзистенцијалног нивоа.
У карактеристични мит Европе схваћене као „renovatio”, сада се калеми конфигурација митских становника (античких и будућих истовремено): „Хиперборејци”, чија се ведрина, чија се спиритуалност предлаже управо као дијалектички супротан пол егзистенцијалној контингенцији. Лингвистичке различитости које Драго и даље ставља у поље платна изражавају различите термине дијалектичке игре: управо између контингентне реалности и знака њене митске трансценденције.
Многи европски неофигуративци сугеришу перспективу дијалектичког превазилажења егзистенцијалне контингенције (што је био и велики мит епохе енформела) кроз мање-више јасна (а понекад и двосмислена) изјашњавања за политичке идеологије, борећи се тако у самим терминима њиховог сликарства за афирмацију жељене демократске судбине савременог човека (између хиљаду заседа власти и капитала). Драго је следио један друкчији пут, пошто у политичком ангажовању, мање-више непосредном, изгледа види једну везу која човека држи још увек у оквиру контингенције и њеног прагматизма. Његова борба није против политичке ангажованости, већ је на известан начин њој комплементарна: то је борба за искупљење оригиналних вредности на којима треба препознати једну могућу (али, најзад, колико могућу?) интегралност човека: историјског човека, овде, сад, у Европи, пред њеном драмом, пред њеном историјом. <

(Предговор за каталог изложбе Драгоша Калајића „У трагању за Хиперборејом”,
Београд, Салон Музеја савремене уметности, 11. априла до 7. маја 1973)